I. Опасност од прелести

Не само они који се препуштају пороцима и страстима бивају ухваћени у непријатељске замке, саучесници непријатеља нашег спасења, већ чак ни они који себи постављају задатак да живе побожно не остају на миру од истог непријатеља. Он покушава да улови чак и ове хришћане, али на основу њихове побожности – тачније, увлачи их у оно што је познато као прелест.

 Прелест је искривљено, нетачно унутрашње стање ума, наводно узвишено и духовно, а у стварности лажно, обмањујуће, преварно и показно. То је оно унутрашње стање срца о коме свети апостол Павле каже да се може имати само изглед побожности, а бити лишен њене силе.

Чак и са својом слабом, грешном природом, свака особа је подложна овој прелести у већој или мањој мери. Мислили сте да сте добро рекли, добро сте урадили – сада сте у прелести. Сањали сте о својим даровима и способностима – и то је опет прелест. Прихватили сте похвалу, уживали у њој – и то је прелест. Свети Оци разликују две врсте духовне прелести у њиховом екстремном развоју. Прва је када човек почне да замишља да види Господа, Богородицу, анђеле, духове и сматра себе достојним таквих виђења.

Друга врста прелести је када човек замишља да је узвишеног духовног живота, изванредан постник, видовњак, чудотворац, способан за велике подвиге и позван да учи и води људе. Ова врста прелести назива се „мњење“ јер у њој човек високо мисли о себи.

Међутим, свака врста духовне прелести је најпогубније стање нашег духа. Заснива се на духовној гордости, то јест на самом греху којим је пао први анђео. Зато се сатана толико труди да све слуге Божије увуче у духовну гордост. Духовна гордост је његов грех. Поставши горд, сатана је удаљен од Господа и бачен у бездан. Исти пад чека све нас ако будемо увучени, не дај Боже, у духовну прелест. Животно искуство и списи духовних отаца указују на бројне примере за то; Они који су увучени у прелест виђења духова обично се суочавају са срамотном поругом, док се они који се препуштају самообмани суочавају са моралним падом, а често и са самоубиством.

Наведимо пример и једног и другог.

Један монах се молио у својој келији када му се учинило да је анђео изашао из иконе и рекао му: „Ако желиш да будеш бестрастан, спали очи ватром из кандила, да више не би видео сујету овога света.“ И преварени монах управо то и чини: прво спаљује једно око. Затим глас понавља, наређујући му да спали и друго око. Али тада се монах уразуми: у њему се буди мисао да он, као грешан, слаб човек, може бити савладан грехом чак и без очију, осим ако му Господ не помогне. И чим је монах тако смирено помислио на себе, прелест његовог савршенства брзо се разишла из њега, а са њом је нестало и виђење, и чуо је само гласан смех у даљини и осетио је неподношљив смрад.

Постоји изузетан број случајева моралног пада и самоубиства услед духовне прелести, када човек почне превише високо да мисли о себи. Постоје секташи, такозвани Хлистовци и слични, који управо упадају у ову демонску прелест и — знате ли како се њихова дела понекад завршавају? — моралним падом, изопаченошћу. На пример, међу Хлистовцима, такозвани зелоти, како је доказано, често завршавају у раширеном греху.

Или ево једног примера. Једна жена нам је рекла:

— „Тренутно сам у тешкој физичкој борби, која је почела после мог пада, док сам пре пада била побожна, често ишла у цркву, исповедала се и причешћивала.“

— „А реците ми: пре вашег пада, када сте били побожни, да ли сте икада сањали себе?“

— „Јесам.“ Молила бих се дугим сатима ноћу, замишљајући колико сам срећна — молим се и безгрешна, док се можда баш те ноћи чинило толико разврата. „Уживао бих у мислима о својој чистоти.“

„Дакле, то је разлог твог пада: духовни понос, или такозвана прелест.“

У једном скиту живео је схимник који се одликовао строгим начином живота и због тога је био поштован међу браћом. Једног дана, јавио се игуману и објавио да је узнесен у рај, али, нажалост, тамо је видео само себе и никога другог. Игуман је, у својој простоти, игнорисао монахову духовну прелест. Позвао је браћу и, преневши им схимниково виђење, позвао их да живе врлински да не би изгубили рај. Али шта се онда догодило са схимником, који је замишљао да је само он достојан раја, а нико од браће? Неко време касније, пронађен је обешен у својој келији. Чињеница је да они који су патили од духовне прелести, лишени Божје благодати, понекад почињу да доживљавају страшну очајност, меланхолију и очај, што опрелешћене тера на самоубиство, а понекад их чак и непријатељ човечанства нагони на самоубиство.

 На пример, Један заблудели пустињак замишљао је да би му било добро да се разапне на крсту, следећи пример Христа Спаситеља; други је веровао да би се на њему могле испунити речи Светог Писма: „Јер ћу анђелима Његовим заповедити за тебе... На рукама ће те носити“ (Псалам 90:11-12). Тако једног дана, доказујући исправност својих верских уверења, он се баца кроз прозор, изјављујући да ће изаћи неповређен из пада, али нажалост је смрвљен.

Да, они који желе да се баве духовним животом морају бити изузетно опрезни према прелести. Важно је запамтити да прелест често почиње неприметно. Не дај Боже да претпоставите нешто узвишено о себи - да се истичете од других, на пример, да се ваши подвизи диве, да утичете на људе итд. Подлећи овом осећају значи отворити врата прелести, која ће се затим брзо развити, и ускоро ћете замислити да сте окружени сјајем, да истерујете демоне и тако ћете се уздићи до статуса посебне особе, Божјег гласника, духоносца, чудотворца итд. Да бисмо избегли ову духовну заблуду, морамо чврсто запамтити да само осећај покајања и смирења, у комбинацији са страхом Божјим, ствара здраво, духовно стање у нама и спасава нас.

Истина, такво стање није лако постићи. Понекад желимо да будемо скрушени и смирени, али нас уображеност савладава. Нека се бори, али ми ћемо и даље марљиво тражити покајање и смирење, молити се, прекоревати себе и плакати због недостатка покајања. Увек запамтите да само напорним радом и трудом можемо постићи осећај смирења. И док не срушимо зидове гордости и уображености, нема спасења за нас. Негујмо своја срца тако да сви наши напори изгледају безначајни и неопходни да избришемо нашу невероватну духовну прљавштину. Тада их нећемо приметити нити уживати у њима, већ ћемо их сматрати малим и безначајним.

Такође, задржите овај осећај у свом срцу: све добро што чините није учињено да бисте заслужили круну од Господа, да бисте постали Његов главни приоритет. Јер ћете тада увек бити у опасности да замислите да сте се већ довољно трудили и заслужили... награда, али мораш се трудити да не ожалостиш Господа, свог Доброчинитеља; мораш се трудити за спасење своје душе. И знај ово: ако имамо такав начин размишљања, развијамо јаку осетљивост на своје грехе, тако да ће свака грешна мрља изгледати тешка и дубоко болна Господу. А пошто никада нећеш моћи да се ослободиш ових грешних мрља – грешних мисли и осећања – природно ћеш развити и ојачати своју наду само у Господа, Који може очистити сву твоју прљавштину, док ћеш себе видети као безвредног слугу, слабог и немоћног.

+ + +

II.

Често причешћивање због самоумишљености

Једном ми је испричана следећа прича о честом причешћу.

Једна особа је била навикла да се свакодневно причешћује. Више свештеноство је обратило пажњу на њу. Одредили су духовног оца да је испита. Духовни отац, узимајући у обзир околности те особе, предложио јој је да се исповеда сваки пут и, када је сматрао да је то незгодно, саветовао јој је да не прилази Светој Чаши. Али такво духовно вођство је било прекасно за њу. Није се поколебала и наставила је да се свакодневно причешћује, прелазећи из једне цркве у другу. Затим су је пратили и није јој било дозвољено да се било где причешћује. Међутим, ова особа више није тражила да се причешћује у цркви, већ је замишљала да јој је већ дато божанско право да сама благосиља хлеб и вино, па је свакодневно примала причешће код куће, наводно служећи Литургију над просфорама и вином. Њен случај се, међутим, завршио трагично. Полудела је и тренутно се налази у психијатријској болници.

 Дакле, Свето Причешће мора бити третирано са дубоким страхопоштовањем, иначе, кроз често и недостојно учешће у Светим Тајнама, може доћи до прелести.

Једног дана, једна жена ми је пришла у цркви и почела да ме прекорева што ми није дозвољено да свакодневно примам Свето Причешће. Узгред, када сам је питао да ли исповеда своје грехе и да ли је, као жена, достојна да свакодневно прима Причешће, одговорила је да нема грехова.

 Друга жена је, међутим, захтевала свакодневно Причешће, иако је смрдела на дуван.ђ

 Свето Причешће је велико, али његова величина захтева велику припрему, велику достојност за његово примање. „Јер је то огањ који спаљује недостојне“ (Молитва пре Светог Причешћа).