Нећемо уводити ништа ново (никакве новотарије)! Тачно ћемо следити учењу, које је предала Света Црква, које су предали свети Апостоли и Свети Оци! Такав је вапај, понављани скоро на свим Васељенским и Помесним Саборима од Светих првосвештеника и Светих Отаца, који су присуствовали на тим Саборима. Кад год се појављивала у Цркви тешка питања, почев од Апостолских времена, Црква је постојано сазивала Саборе да би их решила: на Саборима су се испитивале недоумице и испитивало се стање Цркве.

+ + +

Дух времена је такав и отпадништво од православне хришћанске вере је почело да се шири у толико великој мери и неморал је тако свеопшти и тако се укоренио, да повратак хришћанству изгледа немогућ: „Јер ако ми добровољно грешимо по примању познања истине, ту више нема жртве за грехе (Јеврејима 10:26), рекао је Апостол јудејцима, који су примили хришћанство и од хришћанства поново се вратили у јудејство, желећи да сједине хришћанство са јудејством. Христос је постао невидљив за јудејце, и, невидљив за њих удаљио се из њихове средине кад су они хтели да га убију (видети Јован 8:59); хришћанство постаје невидљиво за нас, удаљава се од нас, кад ми покушавамо да га убијемо распусним животом, прихватањем разних лажних учења, кад ми покушавамо да смешамо хришћанство са служењем свету. Господ је рекао: „Сваки, који чини зло, мрзи Светлост и не иде ка Светлости (да се не изобличе дела његова, како су зла)“ (Јован 3:20).

Сада су се сви свом душом устремили на разврат, називали су га „наслађивање животом“, и пребивање у хришћанству, повратак хришћанству постао је немогућ за човечанство. Ради тога и другога неопходно је потпуно остављање разврата, потпуно потчињавање себе строгом хришћанском моралу. Он забрањује не само блуд, већ и све што води ка блуду, све чиме се усађује у душу сладострашће, као што су: позориште, плес, карте и остале сатанске игре, и паганска литература; од хришћанина захтева се потпуно одрицање од старе природе (видети Лука 14:26).

Нећемо уводити ништа ново (никакве новотарије)! Тачно ћемо следити учењу, које је предала Света Црква, које су предали свети Апостоли и Свети Оци! Такав је вапај, понављани скоро на свим Васељенским и Помесним Саборима од Светих првосвештеника и Светих Отаца, који су присуствовали на тим Саборима. Кад год се појављивала у Цркви тешка питања, почев од Апостолских времена, Црква је постојано сазивала Саборе да би их решила: на Саборима су се испитивале недоумице и испитивало се стање Цркве. По садашњем тешком стању Руске Цркве, сазивање Сабора постало је одлучно неопходно. Истовремено, по духу времена, сазивање Сабора је немогуће без извесне припреме за такав свети подухват. Неопходан је прави Сабор, са свим правима претходних Сабора, док самовољни Сабор, по свом нахођењу једног лица или више лица, који се не руководе правилима Цркве, већ својом самовољом, само ће наштетити делу и још више ће поколебати Сверуску Цркву и њено стање ће учинити још више замршеним. Тај последњи Руски Сабор, по правилима и карактеру Православне Цркве, дужан је да призна Сабор, који се састао у Москви у време цара Алексеја Михаиловича; на том Сабору је свргнут патријарх Никон. Тај Сабор не само да има сва својства правог Сабора, већ и васељенског Сабора. На њему су били присутни сви руски епископи и опуномоћени представници православног Истока – два патријарха. Оци Сабора имали су право да слободно искажу своје мишљење. Може се рећи: на том Сабору цела Источна Православна Црква изразила је своје схватање вере и свој дух – тако да чује цела васељена.

Током два века стање Руске Цркве није се разматрало испитивао и није се проверавало Сабором. Од последњих година 17. века западни ветар је нанео много прљаве прашине у недра Цркве и у недра државе на штету вере, морала и народа. Незнање православне вере, погледи на њу и на Цркву из идеја, насталих од разврата, протестантизма и атеизма, били су узрок, да су крадом и насилно уведена правила страна, туђа и непријатељска духу Цркве, и противна правилима и учењу Православне Цркве. Због тога се чују оптужбе на Сверуску Цркву; чују се оптужбе толико снажне, да су побијања (негирања) против њих сувише слаба.

Оптужбе се чују не само од старовераца, не само од иноверних исповедања, већ и из уста архијереја православног Истока; међу чедима Руске Православне Цркве, упознатим са учењем и предањем Православља, чује се ропот, изражава се незадовољство садашњим стањем Цркве, неповерење према њему (према стању Цркве).

Руска Црква је толико дуго била изолована, одсечена од осталог православног Истока, да брзо сазивање Сабора, на коме обавезно морају бити опуномоћени представници источних патријарха, изгледа није без опасности, зато што ће источни патријарси неизбежно захтевати значајан повратак од одступања – повратак, неопходан за обнову и успостављање у Сверуској Цркви духа Васељенске Цркве, од кога је она одступила првенствено у свом Синоду, празно названом „најсветијим“, и у својим духовним школама, које производе највише протестаната и атеиста. Сматрају се нужним, крајње нужним следеће припремне радње (дејства):

1. Мора да се скупе потпуно сва правила (решења), која је Сверуска Црква примила и установила за себе од времена Цара Петра 1-вог, или од оног времена, које је протекло после поменутог Сабора, који је имао карактер Васељенског. Ова правила још нису била подвргнута контроли Васељенске Цркве, како то захтева дух истинске Христове Цркве: јер и Свети и врховни апостол Павле отишао је посебно у Јерусалим, да би тамо предложио на испитивање и проверу другим апостолима Јеванђеље, које је проповедао незнабошцима (Гал. 22).

2. Треба добити по свим предметима црквеног учења и управљања потпуно сведочанство од источних патријарха. Такође треба добити од њих потпуни скуп оних правила, која су учињена од времена одвајања Руске Цркве од Источне Цркве, и који су у Руској Цркви најбоље познати.

3. Позвати од Константинопољског патријарха, уз сагласност осталих патријарха, једно лице или два лица, која су веома осведочени у вери и веома побожни, која имају пуно поверење патријарха, и заједно са тим лицима припремити све, што ваља да се разматра на Сабору. Претходно разматрање и договор треба да олакшају Сабору да дејствује и одстрани сукобе.

Сабор мора имати карактер Васељенски. Он мора да има потпуну слободу. На њему морају бити представници свих источних патријарха и сви руски архијереји или лично или кроз своје пуномоћнике (поверене). На сабору морају бити посланици: 1) од руског монаштва манастирског, по избору тог монаштва; 2) од белог руског свештенства, по избору тог свештенства; 3) од православних мирјана, по избору мирјана. Свака епархија треба да изабере приближно два посланика из сваког реда, укупно свака епархија треба дати по шест посланика.

Влада треба да одреди неколико чиновника из лица, највише упознатих са вером ради надгледања Сабора, слично као што је било на Халкидонском Васељенском сабору, да би се Сабор држао слободно и исправно. Ако се Сабор одржи под утицајем интрига и одступи од циља Богослужења ка циљу човекоугађања, онда је боље да не буде Сабор: он ће само да нанесе штете, он ће да произведе одлучно и јавно разједињење, тј. раскол! Напротив, ако Божија милост подари Сабору да се заврши са жељеним успехом, као што су се завршили Васељенски и Помесни Сабори Православне Цркве, онда ће благотворни плодови Сабора, и духовно и грађански, бити задивљујуће величанствени и велики.

Духовно ће донети торжество истинском Христовом учењу, о коме код нас нису смели да говоре до сада. А кад се Христово учење објасни потпуно отворено, тада ће пасти или бар веома ослабити сва јеретичка учења, а православни народ ће се утврдити у Православљу и многи иноверци ће притећи под окриље Православља. Православље мора бити прихваћено у својој целини и пуноћи својој, не допуштајући хулу на Светога Духа ни по каквом предмету.

Грађански, такав Сабор ће ујединити православне верујуће људе у један народ, иако би се ти људи налазили у различитим државама и под различитим грађанским владама. У Русији такав Сабор треба снажно да утиче на раскол, који сада има много упоришта за себе у правилима и одлукама Васељенске Цркве. Американци и Енглези биће приморани, не силом, него здравим разумом да прихвате православну веру онакву, каква јесте, без икаквих промена и изузетака.

Од времена Петра Великог, Русија је често и много жртви принела на штету вере, на штету Истине и Духа, ради празних и лажних политичких мишљења, којима је развраћено срце прикривало мржњу и презир према правилима Цркве и Закону Божијем. Сва ова мишљења, пошто су страшно поколебала православну веру, показала су се одлучно штетним за државу и администрацију. Са свешћу да је било грешки и са самоодрицањем треба се одрећи свих одступања човекоугодљивих, и преступних у односу према Богу. У супротном, без ове одлучности, боље је не сазивати Сабор.

Главни предмети на Сабору требало би да буду следећи:

1) Разматрање правила (решења), којима се руководи сада Руска Црква, за чим ваља да следује укидање правила, која се не слажу са правилима источне православне Цркве.

2) Укидање касте такозваног духовног звања, као неправилности, која се (увукла) прикрала сама по себи, супротно правилима Светих Апостола. Вратити најдревнији обичај Цркве: Епархија да бира себи архијереја, а парохија – свештеника, ђакона и причетника, сведочећи о њиховој побожности (тако је било у првим вековима – сва Црква је бирала епископа, свештеника и ђакона). Да би дали могућност благочестивим људима свих сталежа да припреме себе за јерархијске чинове, потребно је саставити: а) Богословље, не у карактеру школском, већ у карактеру опште разумљивом, у потпуном складу са Богослужењем Православне Цркве, да би знање, које се јавно оглашава на Богослужењима, било оглашено и од Богословља; б) детаљну свештену и црквену историју, која ће, као прво, детаљно упознати са учењем Православне Цркве. Ово учење се тим јасније разуме, чим се подробније излаже борба Цркве са бројним јересима, које су устајале против ње. Као друго, детаљна црквена историја ће упознати са карактерима и поступцима светих људи. Познато је, да се карактер и правила читаоца образују по оним обрасцима, које му историја детаљно и живописно представља.

3) Одрицање од почасти и занимања овога света за све служитеље олтара, а за монахе, ма у каквом степену били црквено хијерархијски, и од сваке сувишне имовине, па и новца. Сваки новац и имовина, који су преостали од монаха треба да буду својина манастира, а не њихових сродника по телу. „Љубав овога света је непријатељство Богу: јер ко хоће да буде пријатељ свету, непријатељ Божији бива“ (Јаков 4:4), учи нас Свето Писмо. У јудејској цркви фарисеји, а у латинској целокупно свештенство те цркве, а највише језуити, на делу су доказали сву истинитост речи Светог Писма. Стога правила Светих Апостола заповедају: „Епископ или презвитер или ђакон да не узима на себе светске бриге. А иначе, да буде свргнут.“ — „Не приличи епископу или презвитеру да прима народну управу, него обавезно да води црквена дела. Или да се убеди ово да не чини, или да буде свргнут. Јер нико не може двојици господара работати, по заповести Господњој.“ Епископ или презвитер или ђакон, који се бави војним делом и жели да задржи обоје, то јест, и римско начелство (коњицу) и службу свештенства: да буде свргнут из свештеног чина. Јер треба одавати кесарево кесару, и Божије Богу. За све уопште служитеље Божије погубна је љубав према свету и неспојива је са служењем Богу: „Не љубите свет, ни што је у свету. Ако неко љуби свет, нема љубави Очеве у њему.“ Неопходно је за сво свештенство удаљавање од спекулација и свих жеља ка богаћењу, неопходно је одрицање од свих сујетних почасти, неопходно је удаљавање од раскоши, неопходна је скромност. А за монахе је неопходно нестицање.

4) Успостављање у манастирима устава и правила Светих Отаца, који су изложили уставе и правила за монаштво по Откровењу Божијем, по указању Светога Духа, а не по било каквом људском промишљању, при чему је потребно уклонити из манастира све, што је уведено плотским мудровањем, што је уведено духом самовоље, уображености, духом презира и мржње према монаштву, духом презира и мржње према Светоме Духу, према истинском Хришћанству. Манастири су искварени гордошћу и незнањем разних мислилаца, који су умовали и деловали по стихијама западног протестантизма и атеизма.

За православну Цркву је неопходно монаштво: она не може постојати без њега. Монаси постижу хришћанско савршенство бестрашћа и осетног дејства у себи Светога Духа, чиме стичу живо схватање о хришћанству. Никаква људска наука не може предати ни сенку таквог познања; сви професори, магистри и доктори теологије, које су произвели универзитети и академије – јесу незналице у поређењу са монахом, обновљеним благодаћу Божијом за следовање Христу испуњавањем Његових заповести. Код нас су манастири искварени; покварено је све у њима, покварен је и сам њихов значај (смисао). Духовне школе су толико туђе духу православне вере, да ступање у манастир ученика, који је завршио курс духовних академија – је највећа реткост, и за 50 година од оснивања духовних академија у Русији, није било примера да било ко, макар један човек, пошто заврши курс у академији, да је ступио у манастир, као што су у древна времена велики светитељи Василије Велики, Григорије Богослов, Григорије Неокесаријски и Јован Златоусти, по завршетку курса учења ступили у монаштво, у пустињске манастире, и тамо су обрадили себе (усавршили) кроз монашке подвиге. У Русији се показује чудна појава: у манастире нису ступали и до сада ретко ступају лица са универзитета и других високошколских училишта, а из духовних академија није ступио нико, осим ако неко није протеран, пошто се предао неизлечивој страсти пијанства. То има свој значај. Код нас су манастири у крајњем опадању. Понављам: они су искварени. У њих ступају личности готово искључиво из лошег друштва, они се баве искључиво телесним подвигом, скоро увек бесплодно или са лажним плодовима, прихвативши средство и помоћ за циљ и суштину. Али и телесни подвиг је постао сада реткост: сада су се манастири обратили у пристаништа разврата, понегде отвореног, понегде прикривеног лицемерством, у места изгнанства, у места богаћења и других разних злоупотреба. Таквима је њих учинила каста, која је гледала на њих као на свој закуп, која је мрзела и презирала њих, излучујући у њима само свој зли пород, нетрпељив усред света због необузданог разврата тог злог порода.

5) Мишљења изнета на Сабору морају бити записана, као што је то било на Васељенским Саборима, и после сваке седнице проверена и, на крају Сабора, објављена у штампаном виду на знање свима.

6) Мора бити састављен нацрт Законика, или Закона и Правила, којима би могла да се руководи Руска Црква у њеном садашњем стању. Ова правила су потребна, наравно, само за оне појединости, за које нема правила у одлукама Васељенске Цркве.

7) Прегледати Катихизе и Богословље и допунити их, дајући им источно-православни карактер, сличан карактеру Богослужења Православне Цркве, тако да се знање, које се јавно оглашава Богослужењем народу, оглашава и у Катихезама. Ови Катихизиси и Богословље, од којих неки треба да буду краћи, други дужи, а трећи најпотпунији и најопширнији, треба да буду преведени на главне европске језике, што ће послужити као најјаче средство за привлачење (људи) Православној вери.

8) Саставити устав за духовне образовне установе, применљив на устав манастира, да би живот васпитаника био практичан и строго хришћански, да би они стекли чврсте навике побожности, да би се они добро упознали са Богослужењем и добили укус за црквене молитве и стајања. Да саставе за ове образовне установе сопствене уџбенике, као што је курс књижевности итд., уклањајући из њих све паганско, све што чак и мало вуче ка слободном мишљењу, неморалу, костицизму, иронији, ка шали, ка игри, што је све тако противно духу хришћанства и тако заразно делује на искварену природу човечију. – Посебну пажњу ваља обратити на филозофију, из које треба предавати великом пуноћом логику, избегавајући суптилности, апстракције и схоластику, који штетно утичу на природну способност – на ум. Историју филозофије треба предавати укратко, објашњавајући ученицима да су темељи, на којима су филозофи свих времена стварали своје системе, произвољни, и због тога немају никакву чврстину и противрече један другом, и да се човечија филозофија мора признати ничим другим, него игром уображења и скупом мишљења, туђих истини. Тога, ко ту игру уображења, та произвољна мишљења, прихвати за учење истине, по нужди филозофија уводи природно у заблуду и повреду ума. А то се дешава у низу корака. Шта значе учења безбожника? То су хипотезе, прихваћене за аксиоме. Свети Јован Лествичник је рекао: „Незналица, пре силе духовне, не пролази речи туђе уму: јер у суштини глаголи таме помрачују слабе.“

Ово правило  треба чувати у односу на младе. Једино хришћанство води ка истинској филозофији: само помоћу њега може се бити непогрешив психолог и метафизичар. Зрели људи, који су проучили и позитивне науке и филозофију и списе Отаца Цркве, и који су искуством познали значај хришћанства, могу и треба да саставе детаљно излагање филозофије, веома корисно и научно у извесном односу (у потребној мери); оно треба да буде размотрено и одобрено од вишег свештенства и да служи као предмет пажње за мужеве, а не за младе људе, толико склоне једностраном заношењу. У вишим духовним школама потребно је предавање позитивних наука. Платон је сасвим исправно сматрао немогућим учење филозофије без знања математике. Посебно је потребно знање природних наука, зато што у наше време нихилисти заснивају своје учење као бајаги на природним наукама. Треба знати, да они заснивају здање нихилизма не на природним наукама, већ на произвољним, на бесмисленим хипотезама, то јест, на претпоставкама или измишљотинама, које се не могу доказати оним доказима, које наука признаје једино истинитим, и без којих све блиставе хипотезе остају као игре уображења, као заблуде. Природа оглашава Бога по сведочанству Светог Писма: и науке, које објашњавају законе природе, тим јаче оглашавају Бога. Сви велики научници, математичари и природњаци, као што је Њутн, Лајбниц и Некер, нису само били деисти, већ су и признавали хришћанство. А безбожници су били скоро сви софисти, који нису знали позитивне науке и који су се предавали необузданом умовању и маштању.

9) Сабрати и објавити Предање Васељенске Цркве (cursus completus Patrologiae) на грчком, латинском, словенском и руском језику. И Предање Васељенске Источне Цркве, разјашњено са сваком верношћу (тачношћу), по најпоузданијим документима, треба да буде на корист Православној Цркви.

10) Синоду дати правилну организацију и укинути ропство у свештенству, по мисли и указању Светих Апостола (1.Петр. 5:2, 3). Да би се то постигло потребно је укинути касте и обезбедити припрему за парохијске свештенике од изабраних лица од парохије, а за епископе – од епархије, по древном обичају Цркве и предању Апостолском - тј. да свештенство буде изабрано од целе своје Цркве.

11) Укинути казне, новоизмишљене за свештенство, које по свом карактеру припадају тиранији, толико туђој духу Цркве, и које служе, може се рећи, увек на крају ка коначном моралном поремећају оних, који су подвргнути њима. И напротив, увести казне, које су установили Апостоли и које су до сада читане у њиховим правилима: увести одлучења и рашчињења, то јест лишавање духовног чина и искључење из свештенства, које сада толико избегавају под изговором народног саблазна. Али рашчињење је неопходно да би се Црква очистила од недостојних служитеља; напротив, садашње мере, које се највише састоје у варварском обичају, које се састоје у очувању гњилих чланова у недру Цркве, у њиховом затварању у манастире, исквариле су манастире, и претворили их у моралне нужнике, а лицима белог свештенства усађују одлучно безстрашије (без страха Божијег). По древном обичају Цркве, треба остављати на вољу лишенима духовног чина да одлучују о себи, осим ако није учињен некакав преступ грађанских закона. Ова мера ће врло брзо уздићи свештенство и морално и духовно, и без штете за чланове, који су из њега уклоњени.

Закључак

Главни узрок нереда у Цркви је тај, што су правила Светих Апостола, Сабора и Отаца остављени без пажње, чак и заборављени, и замењени измишљотинама, туђим духу Цркве, позајмљеним из духа непријатељског Православној Цркви, који уништавају сам дух Цркве, задржавајући само спољашњу пристојност у неком степену и форми.

Белешке епископа Игњатија, 1862–1866 год.

Пуна збирка дела Светог Игњатија Брјанчанинова, том 3.