Зашто Фанар наставља да инсистира на „историјском значају и обавезујућој природи” одлука Сабора на Криту за читав православни свет? Главни одговор је тај да је ово питање од виталног значаја за Константинопољску патријаршију, која тежи успостављању нове уније са Римом.

На поменутом сабору усвојен је документ од великог значаја за унапређење екуменистичког дијалога – „Односи Православне цркве са осталим хришћанским светом” – који је изазвао највише полемика како међу православним јерарсима, тако и међу верницима. Овај документ је сачињен и одобрен како би се поставили идеолошки темељи за још ближе зближавање са Римокатоличком црквом.

То посебно потврђује чланак који је митрополит Јов (Геча) написао у одбрану поменутог документа уочи Сабора на Криту. У њему он, између осталог, тврди да се „Римска црква и Цариградска црква тренутно налазе у стању прекинутог општења (*akoinonesia*)”, а не у стању раскола.

То је несумњиво револуционарна тврдња, јер своди статус односа са Римокатоличком црквом на пуки прекид евхаристијског општења између помесних цркава. Сходно томе, све догматске разлике се једноставно одбацују као небитне.

Поред тога, документ са Крита промовише веома контроверзну идеју да је дијалог са неправославним хришћанима *a priori* императив – што значи да се процес наставља без обзира на то да ли се нека помесна црква из тог дијалога повуче. То је у јасној супротности са принципом консензуса приликом разматрања озбиљних теолошких питања. Ипак, документ искривљује ту тачку сугеришући да консензус заправо није нарушен; напротив, тврди се да консензус нарушавају оне Помесне Цркве које се повлаче из дијалога! То подсећа на процес доношења одлука на Сабору на Криту – који је тада критиковао митрополит ловчански Гаврило, јерарх Бугарске Цркве – где су се саборски документи третирали као већ утврђени, а измене су се могле унети само уз постизање консензуса.

Одговор број 2: много тога зависи од питања успостављања диктата Цариградске патријаршије над православним светом.

Након вишегодишњих припрема, Сабор на Криту означио је врхунац „папистичких” амбиција Фанара. Упркос одсуству четири цркве, патријарх Вартоломеј је делимично успео да оствари свој примарни циљ: наметање новог оквира за међуправославне односе.

Пажљива анализа пословника Сабора открива да он значајно ограничава начело саборности, истовремено учвршћујући диктатуру цариградских патријараха.

Као прво, Фанар задржава искључиво право сазивања свеправославних сабора, иако ниједан канон васељенских сабора не даје такво овлашћење (историјски гледано, саборе су увек сазивали цареви — чак и када је било неопходно свргнути саме патријархе).

Као друго, поступак разматрања докумената поднетих Сабору је упадљив. Према члану 11, став 2, Сабор не разматра документ у целини, већ само предложене амандмане — за чије је усвајање потребна једногласна сагласност (чиме се Фанару даје право универзалног вета на било какве измене).

Као треће, да би се неко питање изнело пред Сабор или добила реч, неопходно је проћи кроз „сито и решето” посебне комисије, а затим добити дозволу председавајућег Сабора (тј. цариградског патријарха).

Управо су ти фактори навели Бугарску Цркву да одбије учешће на Сабору. У интервјуу из јуна 2016. године, митрополит ловчански Гаврило овако је објаснио поступак Бугарске Православне Цркве:

„Позивају нас на сабор на којем је све унапред одређено. Да, заиста, све до сада — до последњег тренутка — нисмо донели одлуку о томе да ли ћемо присуствовати сабору. Али сада је, у сваком случају, истина јасна.”

Према речима митрополита Гаврила, нацрти докумената за Критски сабор сачињени су још пре усвајања пословника о раду; представници Цркава сматрали су да се ти нацрти могу суштински изменити или одбацити током самог Сабора, те су стога попустили пред притиском Фанара. Међутим, након што је пословник усвојен, то је постало практично немогуће.

„Постојала је нада да ће се тим питањима моћи поново бавити на Сабору. Ипак, Синакса је на крају усвојила правила — као што сам вам већ поменуо — која су онемогућавала уношење било каквих измена током трајања Сабора.”

Треба додати да су комисије задужене за припрему докумената биле под контролом Фанара — и остале би под њиховом контролом уколико би се поново оживео „критски модел”. Поједини извори наводе да су током припрема за Сабор они отворено занемаривали примедбе које је изнео низ Помесних Цркава, тврдоглаво инсистирајући на сопственим верзијама текстова — идући чак дотле да су фалсификовали потписе црквених представника на документима.

До данас остаје мистерија шта је навело већину Помесних Цркава да пристану на тако диктаторска правила и учествују на Сабору. Под каквим су хипнотичким утицајем превиделе очигледну опасност која произилази из додељивања тако неоправданих овлашћења Фанару?

У једном тренутку, публикација *Oukraniko* објавила је транскрипт разговора са једним од поглавара такозване „грчке” Цркве. Све указује на то да је реч о јерусалимском патријарху Теофилу. „Читава одговорност лежи на нама, поглаварима. Ми смо криви што смо веровали у ту институцију! Уздигли смо је до трећег неба тиме што смо јој признали првенство. <…> Погрешили смо што смо учествовали на сабору поглавара. Наравно, тада смо имали добре намере; нисмо схватали куда ће догађаји водити... Сада нам говоре: ’Признали сте првенство патријарха и повратка више нема’”, изјавио је тај јерарх.

Стога, оне Цркве које желе да очувају саборно начело у Православљу — а у ширем смислу и само Православље — дужне су да покрену питање ревизије прописа којима се уређују свеправославни сабори.

Извор: "Правблог"