„Ипак, док се пажљиво избегава очајање, треба живети у стању покајања — баш као што Црква непрестано моли током јектенија: ’Да остатак живота свога у миру и покајању проведемо, Господе, подај.’“

 Православни хришћанин мора имати ово на уму и непрестано се молити за то.

Полажући потпуно поверење у милосрђе Спаситеља, наше свето Православље настоји, пре свега, да одгаја своју децу и утврђује их у духу покајања.

Због тога је, како међу подвижницима, тако и међу мирјанима који траже спасење, најнормалније и уобичајено стање — дух скрушености (понекад чак праћен и сузама), док је најбоља молитва она покајна: „Господе, помилуј”, или, за оне ревносније — Исусова молитва.

За нас грешнике, ово је најбоља молитва. Заиста, управо на тим темељима васпитавао се Преподобни Серафим од самог почетка свог пута кроз манастире.

Он је чак и децу учио томе, саветујући да се не користи никаква друга молитва осим управо те — „Господе, помилуј” — чак и када је реч о дечјим ушима, које су још увек невине.

Како чудесно и поучно! Заиста, „уска су врата” која воде у Царство Божије... И нема другог пута осим подвига покајања, непрестаног аскетског труда и сталне молитве за помоћ божанске благодати.

Зато је Старац учио оне који су му долазили не само да се уздају у Господње милосрђе, већ им је говорио и о крсту, упућујући их у покајне молитве. Међу њима, посебно је истицао ову молитву: -Приступи покајању без оклевања — и оно ће заступити за тебе пред Богом.

Непрестано узносите ову молитву преподобног Антиоха:

 „Охрабривши се, Владико, бескрајним милосрђем Твојим — приносим Ти ову молитву оскрнављеним устима и нечистим уснама: Сети се да је Твоје Свето Име призивано над мном, да си ме искупио ценом Своје крви, да си ме запечатио залогом Свога Светога Духа и да си ме подигао из дубина мојих безакоња — не допусти да ме враг уграби.”