Једном су две жене из Тбилисија дошле у посету старцу. Након дугог разговора, отац Гаврило их је позвао у своју келију.

Пошто су неко време седеле, жене су затражиле дозволу да запале цигарету. Он им је, понашајући се као да је то најприроднија ствар на свету, дао дозволу.

Баш док су жене мирно палиле цигарете, једна монахиња је пришла келији, изговорила молитву и затражила дозволу да уђе.

Збуњене и обузете стидом, жене су одмах гурнуле упаљене цигарете у руке старца Гаврила. И тако је он седео у својој келији — са две упаљене цигарете у рукама — у друштву те две жене.

Када је монахиња угледала старца Гаврила са две жене и упаљеним цигаретама, замуцкујући од запрепашћења, упитала је: „Шта? Како? Ви? Како је то могуће? Оче Гаврило — зар Ви пушите?“

Жене су поцрвенеле, не могавши да изговоре ни реч. Старац је, међутим, подигао обрве, погледао монахињу и рекао: „Да, па шта? Кад ми се прохте, запалим у десној руци, а кад ми се прохте — па, запалим у левој руци. Шта је ту тако необично?!“

Монахиња се извинила и журно изашла из келије. Схвативши шта се догодило, жене су заувек оставиле пушење!

+ + +

Једном приликом, један епископ је посетио манастир Самтавро.

Као што је био обичај, монахиње су га дочекале са великим поштовањем: уз свечану звоњаву звона, постављене тепихе и стазе, и духовне химне — све је било учињено према протоколу.

Отац Гаврило је све то посматрао из своје келије, у којој сам седела с њим.

Позвао ме је к себи и рекао:

„Кетеван, добро запамти ово што ћу ти рећи: Богу је одвратан такав раскошан приказ — та звона, сва та сувишна разметљивост (сујета, љубав према китњастом, пренемагање, скретање пажње на себе). Бог не може да поднесе такве ствари.

Човек треба да буде једноставан, и не треба да тражи да га други високо цене.

Сам Христос је био једноставан човек; ходао је бос и носио само једну тунику. Када би се она поцепала, Богородица би је закрпила. Живот им је био тежак, сестро; живели су у оскудици.

Али шта су друго могли да раде?

Богородица је плела разне предмете и продавала их на пијаци; тако су обезбеђивали средства за живот и опстајали.

Добро ово запамти — упамти добро!

Јосиф је био дрводеља — правио је јармове — а Спаситељ му је помагао у том послу. И ја сам желео да подражавам Христа, па сам зато изучио столарски занат.”