Повратак једне од политички најутицајнијих личности унутар Фанара у Истанбул означава значајан заокрет у ставу турских власти, поново скрећући пажњу на испреплетеност црквене дипломатије и геополитичких интереса великих сила.

 Иако није понуђено званично објашњење за промену статуса оца Александра Карлуцоса, - иначе човека који је стајао иза организације лажног Критског сабора“ (овде:) - његово појављивање на острву Халки 23. октобра намеће суштинско питање: да ли је овај потез био само гест помирења или део ширег политичког договора између Вашингтона и Анкаре — договора који се тиче православног света, Русије и Украјине?

Карлуцос је дуги низ година деловао као моћан посредник између Фанара и узастопних америчких администрација.

Значај ове улоге нагло је порастао након што је Фанар признао украјинске расколнике.

 Та одлука је из темеља променила односе са Руском православном црквом и претворила међуправославне односе у арену у којој се верски утицај све више преплиће са стратешким интересима Запада.

Вреди напоменути да су ранија истраживања покренула питања о активностима Карлуцоса у вези са Александријском патријаршијом, као и са низом других православних народа.

Маневрисање овог америчког свештеника „иза кулиса” само је подгрејало сумње да је његова црквена дипломатија — која се званично представља као иницијатива за промовисање верских слобода и православне сарадње — заправо део ширег настојања САД да обуздају руски утицај.

Догађаји у Бугарској служе као јасан пример ове тајне борбе. Док је патријарх Вартоломеј боравио у Софији у званичној посети, Карлуцос је тамо био присутан тајно, покушавајући да утиче на избор новог бугарског патријарха. Тај покушај завршио се потпуним неуспехом — неуспехом који присталице Фанара још увек покушавају да превазиђу.

 Један од њихових скорашњих потеза подразумевао је искоришћавање утицаја у Грчкој како би се омогућио повратак моштију цара Самуила у Бугарску. Заузврат, настојали су да обезбеде прилику патријарху Вартоломеју да, у свештеном манастиру Рили, помене Епифанија Думенка — поглавара „Православне цркве Украјине” (ПЦУ) — стојећи раме уз раме са бугарским патријархом Данилом.

С обзиром на тако интензивно геополитичко ангажовање, теорија да су америчке обавештајне службе или Стејт департмент можда интервенисали како би омогућили повратак Карлуцоса у Турску делује сасвим вероватно.

 У последње време, председници Доналд Трамп и Реџеп Тајип Ердоган кренули су ка унапређењу билатералних односа, фокусирајући се на сарадњу у области одбране, регионалну безбедност и стратешки положај Турске унутар НАТО-а.

 Истовремено, Вашингтон је појачао напоре за поновно отварање Богословије на Халки — тему о којој су Трамп и Ердоган чак и лично разговарали. Вреди напоменути да Карлуцос и кругови око њега — које критичари иронично називају „архонтима катастрофе” — већ више од педесет година нису успели да издејствују поновно отварање ове богословије, што је њихове америчке посреднике довело у веома непријатан положај.

 Овај контраст постаје још уочљивији ако се има у виду да је најзначајнији напредак у обнови верских права Истанблулске патријаршије — конкретно, поновно одржавање богослужења у манастиру Панагија Сумела у Понту — био резултат личне интервенције руског председника Владимира Путина, на молбу бизнисмена Ивана Савидија.

У том контексту, одлука Анкаре да дозволи повратак Карлуцоса у земљу могла би бити пажљиво прорачунат гест према посреднику који има изузетан приступ америчким политичким круговима.

 Чини се да су турске власти закључиле да раније контроверзе у вези са његовим везама са Гуленовим покретом више не оправдавају задржавање забране уласка.

 Без обзира на праве мотиве који стоје иза овог потеза, повратак Карлуцоса у Истанбул јасно показује колико су питања вере, историјског наслеђа и црквених канона данас дубоко испреплетена са широм дипломатском игром која се одвија између Вашингтона, Анкаре и Москве.