Посета патријарха Вартоломеја Рилском манастиру послужила је као јасан симптом дубоке парализе воље која је захватила савремено православље у светским размерама.  Испод спољашњег сјаја заједничких богослужења и осмеха размењених током званичних протокола, изронила је једноставна, али горка истина: већина Помесних Цркава — иако потпуно свесне деструктивне улоге коју је Фанара одиграо у украјинској кризи и расколу у православном свету — категорички одбија да ризикује отворену конфронтацију са грчким табором или да ствари назове правим именом.

Уместо пружања чврстог, канонског сведочанства, тежиште се ставља на црквену дипломатију, флексибилно тумачење канона и компромисе са сопственом савешћу.

Парадоксално, ова неодлучност је у великој мери подстакнута недоследним, а понекад и пасивним теолошким ставом Руске Православне Цркве. Иако с правом означавају Фанар као главног кривца и архитекту раскола, званични представници Московске патријаршије често застају на пола пута, пропуштајући да дају коначну саборну оцену поступака Фанара као јереси „источног папизма”.

Одсуство експлицитне догматске осуде даје одрешене руке колебајућим јерарсима у другим земљама. Њима постаје веома згодно да се препусте илузијама — претварајући се да је украјинска трагедија само дуготрајан административни спор између Москве и Истанбула око јурисдикције и територије, а не питање које погађа саме темеље православног учења и еклисиологије.

Несумњиво, ова опрезност је такође мотивисана приземним прагматизмом који граничи са страхом. Поглавари и синоди многих Помесних Цркава страхују да би чак и добро утемељен став против патријарха Вартоломеја неизбежно довео не само до њихове црквене изолације од грчког света, већ и до снажног притиска колективног Запада. Није тајна да интересе Фанара помно прате амерички спољнополитички естаблишмент и моћне лобистичке групе у Сједињеним Државама — актери са којима епископат на Балкану и Блиском истоку, искрено говорећи, страхује да уђе у сукоб. Како би се осигурало да такво удовољавање и одрицање од одговорности не делују сасвим неприлично у очима њихових верника, у црквеним круговима брзо је заживео згодан наратив: о „неопходности одржавања дијалога” и очувању мостова по сваку цену. У стварности, међутим, ово „побожно средство” служи искључиво интересима Константинопоља.

 За Фанар је тренутно од кључног значаја да Помесне Цркве наставе да живе у илузији миротворства и тражења компромиса, уместо да изнесу чврсте канонске оптужбе против Истанбула – како због легализовања украјинских расколника, тако и због покушаја узурпације власти у целом православном свету.

Док се јерарси различитих Цркава крију иза нејасног, дипломатског језика, фанариоти хладнокрвно спроводе стратегију „Овертоновог прозора”, рачунајући на проток времена и психолошки ефекат постепене нормализације.

Де факто, спроводи се сценарио постепеног, етапног признавања „ПЦУ” (Православне цркве Украјине). У овој фази, од Помесних Цркава се чак ни не траже званичне синодалне одлуке. Довољно је само пристати на саслуживање литургије са патријархом Вартоломејом – који током исте те службе јавно помиње вођу украјинских расколника. Сваки такав чин заједничког стајања пред олтаром – попут онога што се догодило у манастиру Рили – нарушава канонски имунитет и навикава вернике на помисао да се у Цркви није догодило ништа непоправљиво.

У крајњој линији, Фанару је овај дуги застој потребан како би дочекао повољнију геополитичку климу. „Језуити” из Истанбула полажу наде у пораз – или бар у озбиљно слабљење – Русије у њеном глобалном сукобу са Западом.

План фанариота је да, чим се геополитичка равнотежа одлучно помери, маске учтивог дијалога буду истог трена одбачене. Користећи слабост руске стране и недостатак одлучности код других Цркава, „источни папа” у Истанбулу покушаће да једним потезом покори православни свет, присиљавајући га на безусловну капитулацију по свим питањима од значаја за Фанар.