Пастирски одговор на једно од најтежих питања са којима се суочавају родитељи верници. Размишљања о разлици између личног сусрета са Богом и одрастања унутар начина живота усмереног ка Цркви.

Светлана Самојлова пита:

Како то да се злочинац може покајати и постати светитељ, док неко ко је одрастао у верујућој породици може, када одрасте, напустити Цркву?

Протојереј Василиј Кучер одговара:

То је, можда, најболније питање од свих — а обично га постављају управо они који су то доживели у сопственим породицама.

За почетак, то није ништа ново. Сетите се приче о блудном сину. Један син је отишао, све протраћио и на крају се вратио; други, који је целог живота био уз оца, на крају је остао да стоји пред вратима, гајећи у себи осећај повређености.

Приметите да старији син заправо никада није ни отишао. Остао је уз оца, али његово срце није примило ништа. У томе је суштина разлике.

Чињеница је да се вера не може наследити као презиме или стан. Вера је лични сусрет са Богом. Нажалост, често се дешава да дете које одраста у Цркви наследи начин живота, скуп навика и низ правила — уместо да доживи истински сусрет са Богом. Таква особа зна како треба стајати, када се прекрстити, шта је дозвољено, а шта забрањено. Али проблем је у томе што начин живота лишен личног сусрета с временом постаје само теретна навика — навика од које ће човек, сасвим природно, пожелети да се ослободи.

У том смислу, злочинац се, парадоксално, налази у повољнијем положају. Он види потпуну истину о себи; нема иза чега да се сакрије. Када га Бог пронађе, он то доживљава као чин милосрђа.

Међутим, некоме ко је од детињства „све радио како треба”, може се учинити да нема због чега да се каје. Зато су Христове речи — да цариници и блуднице улазе у Царство Божије пре других (Матеј 21,31) — биле упућене управо онима који су себе сматрали верницима и „праведницима”.

Постоји и други разлог — једноставнији, а много болнији. Деца не напуштају Бога; она напуштају оно чему су сведочила код куће. Ако се у породици практиковала молитва, али је недостајало праштања, или ако су се верска правила строго спроводила док је стварни човек поред њих остајао непримећен, дете ће доћи до сасвим логичног закључка: „Ово није за мене.”

Ипак, упозорио бих вас да не отписујете такво дете. Чак и ако оде, то ретко значи да је прича завршена. Сетите се приче о блудном сину: и он је отишао. Али отац није кренуо у потеру за њим, нити му је држао лекције; једноставно је чекао, сваког дана посматрајући пут.

Дакле, ако се ово догодило у вашој породици, запамтите: ви познајете оца из те приче. У таквој ситуацији, он је учинио управо две ствари — чекао је и волео. За све остало побринуо се Бог.