У наше време немамо јасна пророчанства унутар Цркве, али имамо знаке времена. Ти знаци постају очигледни само онима који имају „ум Христов”, којима се све открива са потпуном јасноћом. Антихрист долази на свет, а ипак већина људи одбија да у то поверује.

Из манастира се замке ђавола много боље уочавају. Овде се очи душе отварају, док се у свету затварају. Треба да благодарите Господу што сте напустили свет.

Тешкоће спасења у савременом свету

Изузетно је тешко спасти се живећи у свету, уз сву ту узнемиреност и световне навике, нарочито када човек одбија да чује глас Цркве. Спасење изгледа недостижно када је човек део исквареног друштва.

Као што читамо у Светом писму: „Са светим бићеш свет, и с човеком безазленим бићеш безазлен, с изабраним бићеш изабран, а с развраћеним поступаћеш по његовој развраћености.”

Страсти имају погубан утицај и на тело и на душу. Проучавајући Свете оце у манастиру, први пут сам схватио да су страсти изузетно заразне, баш као и најзаразније болести.

Општа мржња према хришћанству

Данас се хришћанство свуда суочава са мржњом, јер спречава људе да живе необуздано и да греше без икаквих ограничења. Нова генерација се распада, квари и трули. Желе да иду својим путем без Бога, а погубне последице таквог избора већ су видљиве.

„Суптилна” и подмукла искушења последњих времена

Невоље са којима ће се монаси суочавати у последњим временима биће веома „суптилне” и неприметне. Ако их човек посматра површно, можда их неће ни сматрати искушењима. Међутим, реч је о најподмуклијим лукавствима непријатеља.

Сурова и брутална телесна мучења некада су у хришћанину рађала пламену ревност да их издржи и исповеди своју веру. Ђаво је, међутим, сада напустио отворено сурове прогоне и радије прибегава малим и префињеним искушењима, која делују много делотворније. Она не буде срце, већ, напротив, бацају човека у духовну омамљеност и вртлог помисли, у којем више не зна шта да чини.

На тај начин искушења постепено слабе његове снаге, уништавају његову духовну отпорност и воде га у очајање и неодлучност. На крају га бацају у пропаст и претварају у роба страсти, јер га затичу ослабљеног тугом и обесхрабрењем.

Илузија о „повољним условима”

То се потврђује чињеницом да монаси последњих времена увек ишчекују неко боље доба како би започели духовну борбу. Тврде да ће постити и молити се када се створе повољни услови.

Међутим, Господ нам је обећао да ће нам опростити грехе ако се покајемо, али нам није гарантовао да ћемо живети и сутра. Из тог разлога, апсолутно је неопходно да у свим околностима, било повољним било неповољним, испуњавамо заповести и своје дужности, имајући увек на уму речи: „Ево сад је време најпогодније, ево сад је дан спасења.”

Извор: Старац Варсануфије Оптински, Савети монасима и беседе мирјанима, Издавачка кућа Egumenița, 2003.

Неколико речи о старцу Варсануфију Оптинском

Преподобни Варсануфије Оптински, у свету Павле Плиханков, био је један од најпросвећенијих и највољенијих руских стараца с почетка 20. века. Пре него што се у потпуности посветио монашком животу, остварио је блиставу војну каријеру као официр руске војске, што му је омогућило да стекне дубоко познавање световног живота и људске психологије.

Године 1891, након тешке болести и једног духовног виђења, напустио је све како би ступио у чувени манастир Оптина пустиња, највећи духовни центар Русије тог времена. Тамо је, под руководством великих стараца, израстао у харизматичног духовног оца, обдареног даровима прозорљивости и пророштва.

Руководио је хиљадама душа, монаха и мирјана, са једноставношћу, расуђивањем и прецизношћу. Упокојио се светитељски 1913. године, оставивши за собом непроцењиво духовно наслеђе, које остаје актуелно и подстицајно за духовно буђење хришћана свих времена.

Извор: https://orthi-pisti.blogspot.com/

Преузето са: „Наука и култура“