Претпостављам да ово можда не занима моје читаоце, али ипак желим да додам кратку напомену, за сваки случај.

Написан је велики број књига и чланака о Јовановој Апокалипси. Међутим, огромна већина њих представља очигледне неистине. У почетку сам мислио да је то последица незнања, али сада схватам да је реч о намерној кампањи коју оркестрира „Матрикс”.

90% свих књига о Откривењу тврди да се догађаји описани у њему односе на Јованово време — на пример, тврдњом да је „Звер 666” заправо Нерон — и да је сама књига само политички памфлет из првог века, тек благо зачињен есхатологијом. Аутори тих дела тврде да Откривење нема никакве везе са конкретном историјском стварношћу будућности — конкретно са „последњим временима”, периодом који претходи Другом доласку Христовом.

Преосталих 10% признаје да Јован пише о будућности која је временски веома удаљена од његове епохе; међутим, њихова тумачења су слаба, неспретна и збркана — често у стилу сензационалистичког телевизијског канала „Рен ТВ”. Изузетно је тешко пронаћи квалитетну студију  и од раније и сада.

Управо зато сам одлучио да понудим сопствено тумачење овог Јовановог дела.

Мора се признати да је књига веома сложена и да њено тумачење захтева како одговарајућу интелектуалну припрему, тако и одређену теолошку смелост. Ипак, када је реч о питању о којој епохи Јован пише, текст је сасвим јасан и говори сам за себе — нису потребна никаква замршена тумачења. Ако се ова књига чита полако и пажљиво — уз уважавање чињенице да се састоји од неколико засебних целина, од којих је свака посвећена одређеним темама — сама структура Откривења открива његову историјску и футуролошку периодизацију.

Књига се, у најширем смислу, може поделити на четири дела. Први део, поглавља 1–3, обухвата откровење које је Христос дао Јовану док је овај био „у Духу” на острву Патмос. Ово откривење, примљено на Патмосу, односи се на седам цркава у Азији које су постојале у Јованово време; за сваку од њих, он добија упутство да напише посебну поруку.

У другом делу, поглавља 4–9, Јован је поново „у Духу” — али сада више није на Патмосу, већ је узнет на небо — где прима откривење о будућим догађајима, конкретно о онима који претходе крају времена. Ово небеско откривење тиче се запечаћених свитака и седам анђела са њиховим трубама.

Трећи део, поглавља 10–20, садржи други део откривења које је Јован примио док је био „у Духу” на небу. Овај одељак се фокусира на кулминацију светске историје и крај времена: Вавилонску блудницу, Звер, последњих седам зала, битку против Аждаје и њено накнадно везивање на симболичних хиљаду година, њено краткотрајно ослобађање, коначни рат против верних и Страшни суд.

Четврти део, поглавља 21–22, представља завршни део визије и описује Ново небо и Нову земљу, који ће настати након Страшног суда.

Управо тумачење трећег дела књиге покреће највише питања и нагађања — иако наизглед сложен текст заправо садржи јасне одговоре на већину тих питања и загонетки.

Десето поглавље означава предах у низу откривења. Овај одломак описује ситуацију која јасно указује на кључну чињеницу: оно што је Јован претходно видео (поглавља 4–9 — печати и анђели са трубама) значајно се разликује, по својој важности и значају, од онога што ће тек видети. Јован се припрема да прими откривење о нечему од највеће важности. На ово такође указује 10. поглавље, кроз симболику пророчанства — једење свитка — као и кроз понављање заклетве коју је изрекао Христос (овде означен као „други анђео”), што је паралелно са заклетвом која се налази у 12. поглављу Књиге пророка Данила.

У 12. поглављу Књиге пророка Данила, пророчанство о последњим временима потврђено је Христовом заклетвом: „У то време устаће Михаило, велики кнез који штити твој народ. Наступиће време невоље, какве није било откако су настали народи па све до тада. Али у то време твој народ — свако чије се име нађе записано у књизи — биће избављен. Многи који спавају у праху земаљском пробудиће се: једни за вечни живот, а други за срамоту и вечни презир. Они који су мудри сијаће као небески сјај, а они који многе воде ка праведности — као звезде, довека. А ти, Данило, затвори и запечати речи овог свитка све до времена краја. Многи ће ићи тамо-амо, и знање ће се умножити. Тада сам ја, Данило, погледао и пред собом угледао још двојицу — једног на једној обали реке, а другог на супротној. Један од њих упита човека обученог у лан, који је стајао изнад речних вода: ’Колико ће још времена проћи до краја ових чудесних догађаја?’“ „Тада сам чуо човека обученог у лан, који је био изнад речних вода, како је подигао десну и леву руку према небу и заклео се Оним који живи довека: ’Биће то за једно време, времена и пола времена; а када се моћ светог народа потпуно сломи, све ће се ово завршити’” (Дан. 12:1–7).

У 10. поглављу, Јован бележи сличну заклетву која се тиче последњих времена: „И анђео кога видех где стоји на мору и на земљи, подиже руку своју к небу, и закле се Оним који живи ва век века, који сазда небо и што је на њему, и земљу и што је на њој, и море и што је у њему, да времена више неће бити; него у дане гласа седмога анђела, кад буде затрубио, свршиће се тајна Божија, као што Он објави слугама својим пророцима” (Откривење 10:5–7). Другим речима, 10. поглавље јасно указује на то да се наредни део Јованових откривења односи на последња времена.

Друга карактеристика Јованових откривења која се тичу последњих времена — она која омогућава недвосмислено тумачење ових пророчанстава и искључује апсурдне претпоставке, попут оне да је Нерон „звер” (666) — јесте изричита назнака да су ти догађаји глобалног карактера. Пре 10. поглавља нема помена о глобалним размерама; међутим, од 10. поглавља надаље, догађаји се доследно описују терминима који обухватају целу земљу, све народе и тако даље. То имплицира да ће се последња времена одвијати искључително у оквиру глобализованог света и да ће и сама бити глобалног обима. Иако догађаји описани у поглављима 10–20 нису увек представљени строгим хронолошким редоследом, текст јасно одређује њихов след, као и њихову нумеричку хронологију. Када се то повеже са временским оквиром последњих времена из 12. поглавља Књиге пророка Данила, постаје могуће одредити датум почетка последњих времена — мада не и датум Другог доласка, који је од последњих времена одвојен неодређеним периодом од „хиљаду година” (трајањем које, како Петар напомиње, може бити једнако једном дану). Више о томе потражите у другом делу чланка „Апокалиптичка хронологија Библије”.

Чињеница да живимо у свету који је све више глобализован сугерише да догађаји које Јован описује или већ почињу, или нису далеко. Свакако, нема говора о томе да је ово нека врста „политичког памфлета” из првог века нове ере.

Занимљив елемент представља опис „две маслине” — два пророка — који се налази у 11. поглављу Откривења. Ови пророци ће чинити чуда и проповедати, али ће их на крају убити демонске силе; међутим, Бог ће их васкрснути и узнети на небо. Није сасвим једноставно одгонетнути потпуно значење или сврху овог одломка. Оно што је, међутим, јасно, јесте конкретан географски оквир: земаљски град Јерусалим. Штавише, град је описан у изразито негативном контексту: „А кад заврше своје сведочанство, звер која излази из бездана напашће их, савладати и убити. Њихова тела лежаће на тргу великог града — који се симболично назива Содом и Египат — где је и њихов Господ био разапет. Три и по дана људи из сваког народа, племена, језика и државе гледаће њихова тела и неће дозволити да буду сахрањена. Становници земље радоваће се њиховој смрти и славити, шаљући једни другима поклоне, јер су та два пророка мучила оне који живе на земљи” (Откривење 11:7–10). Другим речима, у последњим временима, Јерусалим ће имати глобални значај као велики светски центар — место на којем ће бити присутни представници многих народа, племена и етничких група. У духовном смислу, Јерусалим је Содом — симбол најконцентрисанијег, озакоњеног и друштвено прихваћеног греха — као и Египат, симбол ропства. Штавише, „звер из бездана” представља Сатану, а у ширем смислу, и паклене силе. Чињеница да ће силе зла тријумфовати над Божјим пророцима унутар географских граница Јерусалима сугерише да ће, у последњим временима, Јерусалим постати град — Сатанина престоница — и његов духовни епицентар на земљи.

Вреди напоменути да су, с једне стране, различите окултне организације радиле на пројекту успостављања глобалне државе, са Јерусалимом као њеном духовном престоницом. Овај план укључује обнову Јеврејског храма — грађевине намењене не само јеврејском народу, већ као универзално светилиште за уједињену, глобалну, екуменистичку религију. С друге стране, хришћанска традиција садржи бројна сведочанства која указују на то да ће у Последњим временима у Јерусалиму бити поново изграђен Храм у којем ће бити крунисан Антихрист — догађај у којем ће учествовати значајан део „хришћанског” свештенства.

Дванаесто поглавље нуди посебан приказ симболичке историје хришћанске Цркве, од њеног настанка па све до почетка Последњих времена. Нажалост, овај текст се често погрешно тумачи — и то с добрим разлогом: Црква описана у 12. поглављу Откривења суштински се разликује од већине историјских „хришћанских цркава”. О овоме се детаљније говори у првом делу чланка под насловом „Апокалиптичка хронологија Библије”.

Након тога, 13. поглавље описује појаву звери — прве и друге — као и епоху која следи након тих догађаја. То, у суштини, представља врхунац Последњих времена.

П.С. Постављена су ми питања о жигу на руци и броју Звери — 666. Реч је о сложеној теми, којом ћу се можда у неком тренутку позабавити. За сада бих, међутим, желео да укажем на две ствари:

1. Број 666 активно продире у живот нашег глобализованог света. У току су и припреме техничких средстава за то. На интернету можете пронаћи обиље материјала на ову тему, који су припремили различити конспиролози.

2. Још увек не знамо шта овај број означава — или, прецизније, које име он представља. Сва тумачења која данас постоје садрже озбиљне недостатке. Верујем да ће то постати јасно тек када сам Звер започне своју владавину, или у време које ће бити веома близу тог тренутка.