„Ако неко следи упутства црквеног поглавара која су у супротности са Христовим заповестима, та особа је претворила „црквену администрацију” у идола“

 ...Све црквене организације — било екуменистичке или антиекуменистичке, модернистичке или традиционалистичке — једног дана пасти под власт Антихриста

 Покушаће да одрже своје црквене институције одрицањем од духовне слободе и јуначког исповедања вере — иако управо то одржава Тело Христово, против којег врата пакла никада неће моћи да надвладају.

+ + +

Само потпуно слепи људи не би могли да виде грозничаве припреме које се тренутно одвијају у свету за скори долазак и устоличење Антихриста.

Дошли смо у време када је више него икада потребно пажљиво разабрати ко од оних који носе високу титулу пастира у Христовој Цркви заиста служи Христу, а ко се већ продао слугама будућег Антихриста — служећи тиме Антихристу уместо Христу. Морамо бити будни, да не бисмо пошли за „вуком” — па макар био и у овчијој кожи — уместо за истинским пастиром.

Међу овим лажним пастирима посебно су опасни они који, под плаштом „несуђења” и „хришћанске љубави и свеопштег праштања”, проповедају неопходност склапања мира са свима...

За нас хришћане не може бити никаквог „флертовања” са сатаном — чак ни зарад „најузвишенијих” дипломатских разлога.

Све што стоји на путу Христовој Истини јесте идол.

Стога, ако неко следи упутства црквеног поглавара која су у супротности са Христовим заповестима, та особа је претворила „црквену администрацију” у идола. На крају, то води ка уверењу: „Ако наши вође греше, онда је све изгубљено!”

Међутим, као што је објаснио архиепископ Аверкије, неко се не може сматрати безнадежно изгубљеним за Православље све док није изгубио духовно разумевање тога шта Црква заиста јесте. „Врата пакла”, писао је он, „неће надвладати Цркву, али могу веома лако надвладати многе од оних који себе сматрају стубовима Цркве — као што нам показује историја Цркве.”

Став архиепископа Аверкија био је јасан: ако се нешто чини из нечистих побуда, ми то не можемо одобрити; не можемо ћутати под изговором поштовања према званичном ауторитету, јер то представља „безакоње на највишим нивоима”. „Кротост и смиреност нису исто што и недостатак чврстине карактера; оне се не клањају пред очигледним злом. Истински хришћанин мора бити бескомпромисан према злу и мора се борити против њега свим расположивим средствима, како би одлучно зауставио његово ширење и укорењивање међу људима.”

Штавише, архиепископ Аверкије је нагласио опасност од претеране опрезности — од тражења подршке или признања од „власти” било које врсте, само зато што су оне, стицајем околности, „званичне” власти:

„Сваки наш покушај да придобијемо те ’владајуће силе’ — у времену када ’многи антихристи’ отворено или прикривено ратују против Христа и Његове Цркве, и очигледно долазе на власт — сваки покушај да им служимо на понизно, слугански начин, да задобијемо њихову наклоност, да испуњавамо њихове захтеве, или чак да од њих тражимо ’легализацију’ — све то представља издају Христа, Спаситеља нашег, и чин непријатељства према Њему, па макар они који тако поступају носили и свештеничке одежде.“

Добро знајући светоотачко учење, архиепископ Аверкије је могао јасно да предвиди како ће све црквене организације — било екуменистичке или антиекуменистичке, модернистичке или традиционалистичке — једног дана пасти под власт Антихриста.

Они код којих страх од овоземаљске власти надјачава страх Божји, употребиће све моћи свога разума како би оправдали то потчињавање Антихристу, јер се срце и савест никада не би могли на то одважити.

Покушаће да одрже своје црквене институције одрицањем од духовне слободе и јуначког исповедања вере — иако, као што је архиепископ Аверкије изнова истицао, управо то одржава Тело Христово, против којег врата пакла никада неће моћи да надвладају.

Из књиге архиепископа Аверкија (Таушева), *Црква пред лицем отпадништва*