Тајна безакоња

          Дошло је до тачке када не само да има вољу, већ и могућност да одговори позитивно на кушање Луцифера. Још мало, и све што је потребно  јесте да Антихрист лично преузме вођство светске државе, да заувек рашчисти с глађу и сиромаштвом, изобилно снабде људе материјалним добрима, тако да у њиховим срцима, пуним задовољства и удобности, не буде више места за Бога.

Католицизам је дозволио да светски дух хранихришћанство Запада. Презаситио је хришћанску мисао рационализмом и паганским начином размишљања античких Грка. Коначно, одлуком о непогрешивости папе, католицизам је увео механички елемент у односу између Бога и човека, учећи их како је Бог обећао да говори кроз уста грешних и охолих људи, какви су били многи од папа. Хуманизам и ренесанса су били круна скретања западног света ка идолатрији. Они су заиста били манифестација човековог разочарања кривотвореним хришћанством. Данас је хуманизам постао религија епохе, коју проповедају, на жалост, и такозвани хришћани – под етикетом «хеленско-хришћанске» цивилизације.

Протестантизам је довео папистички рационализам до његових екстремних закључака. Одбацио је светост Цркве и њено руковођење Светим Духом, зато што није видео ни светост нити истину у «Цркви»Запада. Тако је укинуо традицију и оставио своје вернике без критеријума за истину и лаж, заувек одстрањујући благодат Божју из њеног царства.

Од протестантизма није више било далеко до атеизма и материјализма. Многе филозофије су почеле да претендују на позицију хришћанске вере у људским умовима, и на крају је наука освојила свет. Имала је посебну моћ придобијања маса, јер су њена достигнућа на пољу технологије изазивала чуђење и одушевљење маса, које, немајући духовни критеријум, постају лак плен материјализма. Наука је дала свету лажан осећај знања. Могла би да промени своје погледе и теорије сваког момента, али сваки пут би ови имали светост доказаног знања. А то утиче на људске умове на магичан начин.
На крају, када је човечанство, спустивши се оваквим степеницама, било поробљено стастима материјализма, проклијао је комунизам.

Пошто су људи дошли дотле да верују како је једино стварно добро новац, било је природно да захтевају његову правилну расподелу од влада које су биле равнодушне према патњама сиромашних људи. Овај захтев је испунио душе мржњом и пакошћу и учинио их још несрећнијим, отварајући непремостиве поноре међу људима и водећи многе до каиновске мржње. (Ово никако не значи да праведна расподела новца није обавезна, и то основна, сваке владе.) Тако је започео рат између капитализма и комунизма, иако су они у ствари два братска система, подједнако материјалистичка и идолопоклоничка, подељена једино сопственим интересима и борбом око расподеле. Њихов заједнички програм је да претворе камење у хлебове, да уједине свет под својим утицајем и запрепасте га достигнућима која човек није могао ни да замисли. Тако је човечанство постепено дошло до спољне капије Антихристовог царства. Дошло је до тачке када не само да има вољу, већ и могућност да одговори позитивно на кушање Луцифера. Још мало, и све што је потребно  јесте да Антихрист лично преузме вођство светске државе, да заувек рашчисти с глађу и сиромаштвом, изобилно снабде људе материјалним добрима, тако да у њиховим срцима, пуним задовољства и удобности, не буде више места за Бога.