Људи ми кажу: „Почео си са Иларионом, прешао на Патријарха, а сада оптужујеш читаву Цркву.” Ја не оптужујем читаву Цркву. Цркву чине људи који долазе у храм да се моле — и сам сам један од њих. Говорим о онима који њоме управљају. За Илариона већ знате. Дозволите да вам испричам о другима.

Епископ Кирил Зинковски, ректор Московске духовне академије, избацио ме је, а да са мном није обавио ни један једини разговор. До данашњег дана није доставио академску документацију која је законом обавезна. Иако је полиција још одавно обуставила поступак против мене, на Академији се ништа није променило. У октобру му је Синод захвалио на служби, а он је остао на месту ректора.

Патријарх је био упознат са ситуацијом. Мој видео-запис, упућен лично њему, имао је 56.000 прегледа; такође сам писао Патријаршији, тражећи да испитају ствар. Одговора није било. У мају — само пет дана након што је чешка полиција пустила Илариона — Патријарх га је поставио да служи уз њега.

Митрополит Марко је преузео епархију након Илариона. Писмо у којем се блати мој углед, а које су потписали сви свештеници те епархије, и данас стоји објављено на њеном сајту.

Вјачеслав Ли, бивши лични помоћник Илариона, предмет је два кривична поступка у Мађарској — једног због клевете, а другог због хаковања моје имејл-адресе. Њега је рукоположио Иларион; митрополит Нестор га је примио у Париску катедралу и на постдипломске студије, а митрополит Марко га је ту задржао. Дакле, реч је о три митрополита заредом.

Архиепископ Герасим ме познаје још од моје треће године; заједно смо служили у олтару у Токију. Није ми написао ни једну једину реч.

И ово није коначан списак. Ипак, већ је јасно да све ово није могла да скриви само једна особа. Свако је одиграо своју улогу: један је потписао документ, други је ћутао, трећи је прихватио ситуацију, а четврти није уклонио оно што је требало да буде уклоњено. Иларион је само покренуо тај процес.

Постоји само један разлог — сасвим једноставан. Они служе својим претпостављенима, а не Христу. А зашто? Из страха.

У раним данима хришћанства, верници су бацани пред звери зарад истине. У прошлом веку, руски свештеници су масовно погубљивани — на хиљаде њих. Данас, митрополит неће бити убијен зато што заступа истину; он би и даље задржао свој дом и своје банковне рачуне. Оно што би изгубио јесу његова катедра, његов ауторитет и новац који протиче кроз ту позицију. То је, у потпуности, цена коју треба платити — цена коју ниједан митрополит у Русији није био спреман да плати. Монах полаже завет да неће поседовати ништа; па ипак, испоставља се да му је губитак прихода страшнији од гажења сопствене савести.

Писао сам о Јапану током Другог светског рата, када је држава дозвољавала хришћанима да задрже Христово име, али их је присиљавала да уместо Њему, служе цару. Они који су то одбили завршили су у затвору. Овде, нико није морао да баца митрополите у затвор; страх од губитка сопствених удобних положаја био је сасвим довољан.

Христово име је остало. Остале су одежде, богослужења и проповеди о љубави — али оне више нису упућене Њему. Ја то називам заменом: споља је то православље, а изнутра — покорност ономе ко има највише моћи.

Све док издвајам само једног појединца, док га остали штите и покривају, ништа се неће променити. Зато сада именујем оне који му пружају то покриће.