header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Схиархимандрит Пантелејмон (Агриков): Мати Павлина или мерила Божија нису као људска Штампај Е-пошта
понедељак, 16 новембар 2026

 У једном манастиру, сестре су биле у процесу избора игуманије.. Претходна игуманија се упокојила, па је на самим сестрама било да изаберу њену наследницу. Три монахиње су предложене као кандидаткиње — жене за које су сестре сматрале да су достојне тог положаја.

Док су сестре у трпезарији бројале гласове са тајног гласања, у ходник је ушао један стари архимандрит. Позвао је једну од сестара, одвео је у страну, у један угао, и упитао:

„Хоћеш ли обећати да никоме нећеш рећи оно што ћу ти сада открити?“

„Нећу рећи никоме“, одговорила је сестра.

„Слушај“, рекао је тихо, „она која ће постати игуманија јесте она која добије тачно један глас.“

„Како је то могуће?“ упитала је сестра, изненађена.

„Видећеш“, рекао је старац, а затим се удаљио ка својој келији.

И заиста, када су гласови пребројани, испоставило се да су две кандидаткиње добиле по 50 гласова — дошло је до изједначења — док је трећа добила само један једини глас.

Не знајући како да поступе, сестре су одлучиле да баце жреб. Написале су имена три кандидаткиње на папириће, ставиле их у монашку капу (клобук) и замолиле једну девојчицу да извуче један.

И шта мислите, шта се догодило?

Девојчица је извукла папирић са именом оне сестре која је добила само један глас.

Ето, тако Бог делује и тако Он бира.

Људи често бирају на основу спољашњих особина — гледају у лице човека — али Бог бира на основу унутрашњих особина; Он гледа у људско срце.

Зато, не узнемиравај се, слуго Христов, када видиш да нико од људи не стаје у твоју одбрану. И не труди се превише да тражиш присталице које би могле стати уз тебе у тешком тренутку. Потражи ослонац у Богу. Само ће Он стати уз тебе у твојој праведној ствари; И чак ако Он оклева да вам притекне у помоћ, наставите да верујете да ће коначна победа бити ваша — па макар вам нико други од људи не пружио никакву подршку.

И управо та игуманија — она која је била изабрана „једним јединим гласом” — учинила је касније велика добра дела.

На пример, током Великог отаџбинског рата, она и сестре из њеног манастира спасиле су више од три стотине мале деце.

Нацисти су ту дечицу насилно отели од њихових мајки, с намером да их одведу у Немачку.

Међутим, у томе нису успели.

Када су совјетске снаге покренуле офанзиву, нацисти су оставили децу на једном забаченом, тихом железничком колосеку у Украјини.

Била је зима, а мразеви су били жестоки. Локално становништво се склонило у шуме, препустивши децу смрзавању и гладовању.

Неко је обавестио игуманију — која се звала Павлина — да деца умиру на тридесет километара од манастира.

Без оклевања, мати Павлина и сестре прикупиле су залихе хране и пешице кренуле ка том железничком колосеку. Немци су се могли појавити сваког тренутка и побити сестре, али оне су наставиле пут, не обазирући се на опасност.

Када су стигле до вагона у којима су деца била заточена, призор их је ужаснуо: малишани су вриштали и плакали, дозивајући своје мајке.

Старија деца успела су да допузе напоље — у дроњцима и изгладнела — али су се потом смрзла у снегу, јер нису имала снаге да се поново попну у вагоне. У међувремену, млађа деца, узраста од четири до шест година, остала су унутар вагона. Умирала су од глади и хладноће на дрвеним лежајевима, лежећи на влажној, прљавој слами.

Дуж целог дугачког воза није се чуло ништа осим јаука, плача и стењања деце која су умирала.

Мати Павлина и њене сестре пожуриле су им у помоћ.

„Мама! Мама! Драга мама!” – узвикнула су деца у глас када су угледала сестре како трче према железничким вагонима.

Каква ли је само радост – помешана са сузама – испунила срца ових малих страдалника када су угледали блага лица сестара, као и хлеб и намирнице које су донеле!

Деца су плакала – нарочито девојчице – грлећи и љубећи монахиње, дирнута њиховом мајчинском бригом. Плакале су и сестре, дубоко потресене тешком судбином ове несрећне деце, препуштене на милост и немилост судбини.

Сестре су све нахраниле, утешиле их и одвеле децу у свој манастир. Оне који нису могли да ходају, сестре су носиле у наручју.

Уз велике потешкоће, стигле су до своје обитељи. Сместиле су децу где год је било места у својим скромним просторијама, окупале их, обукле и одгајале са мајчинском бригом и љубављу.

Рат се завршио. Деца су премештена у сиротишта и домове за децу у различитим градовима.

Било је толико плача и туге у тренутку растанка!

Многа деца уопште нису желела да напусте манастир, јер су својим захвалним, дечјим срцима заволела сестре.

Прошло је неколико година.

У манастир су почела да стижу писма захвалности од младића и девојака који су у међувремену одрасли. Школовали су се на високим школама и факултетима; многи су постали инжењери, техничари и лекари.

Примајући ова писма, мати Павлина би се радовала заједно са својим сестрама, захваљујући Богу што им је Господ омогућио да учине тако добро дело.

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 16 новембар 2026 )
 
Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 26 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 



© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.