Колико је само младих људи данас дошло у Цркву са животних раскршћа, након што су прошли кроз окултизам, индијску филозофију и јогу! Они су то демонско знање донели са собом у Цркву. Немајући снаге, времена — а често ни жеље — да се ослободе тог страшног додира са злом, они на хришћанском тлу почињу да измишљају неку своју, нову и досад невиђену веру, у којој истина и лаж коегзистирају као равноправне.

 Па ипак, по речима апостола Петра: „Боље би им било да нису познали пут правде, него што, пошто су га познали, одступише од свете заповести која им је предана” (2. Петр. 2, 21).

Непријатељ људског рода — активни саучесник и надахнитељ ових несрећних душа — радије остаје у сенци. Броју „самосталних” вера, осмишљених по његовом диктату, већ нема краја, а биће их још више: свако царство имаће своју вероисповест, затим сваки крај, па сваки град — све док не наступи заиста страшно време када ће сваки појединац, сваки човек, имати своју сопствену веру. Тамо где људи сами себи кроје веру, уместо да прихвате ону коју је дао Бог, тешко да може бити другачије. Штавише, неверовање се никада не задовољава тиме да само равнодушно посматра; оно никада није задовољно сопственим недостатком вере. Оно тежи да потпуно уништи све што мисли другачије — нарочито када је реч о питањима вере, постојању Бога и бесмртности душе.

Најопаснији метод ратовања против Бога и разарања Православне Цркве данас јесте извртање истинског хришћанства и његова замена лажном верзијом. Јеванђеље, које је данас свима доступно, постало је предмет личног тумачења, поновног објашњавања и свакојаких измишљотина — а све то, наводно, засновано на Речи Божијој. Било је време — тешко раздобље — када су верницима недостајале књиге неопходне за разумевање истине, а свештенство је ћутало, везано неизреченом забраном коју су наметнули владари овога света. Па ипак, чак ни тада није постојала тако огромна поплава људских измишљотина које се тичу Речи Божије.

Али сада — у време када су црквени текстови и тумачења Божијих Светитеља, људи надахнутих Духом Светим, доступнији од свакодневног хлеба — јеретичке слуге сатане, иако себе називају „хришћанима”, покрећу напад на Цркву. Под плаштом вере они проповедају издају; у име Христово, они најављују Антихриста. Облачећи лаж у рухо веродостојности и лукавства, они нам одузимају истину. И зато се намеће питање: „Када Син Човечији дође, хоће ли наћи веру на земљи?” (Лк. 18, 8).

Ушли смо у доба у којем се име „хришћанин” чује на сваком кораку, а цркве се отварају у толиком броју да често премашују број оних који долазе на молитву. Ипак, немојмо журити са радовањем. Јер, сувише често је то само спољашња појава; изнутра је хришћански дух — дух љубави, Дух Божији који ствара и дарује живот — ишчезао. На његовом месту влада дух овога века: дух сумње, злобе и раздора. Духови заводници и учења демонска већ су јасно продрли у живот Цркве. И свештенство и верни народ, допуштајући себи да живе према похотама сопствених срца — молећи се Богу, а истовремено служећи греху — примају заслужену одплату за своја дела. Бог их не чује, а ђаво, кога више не спутава сила Божија, спроводи своја гнусна дела преко оних које је завео.

Још у првим вековима хришћанства, Дух Божији је упозоравао све људе да ће „у последња времена неки одступити од вере, слушајући духове заводнике и учења демонска” (1. Тим. 4, 1). Данас се ово отпадање од Бога и вере шири по целој земљи. Одбацујући добро и бирајући зло, човек постаје саучесник мрачне силе у њеној борби против Божјег дела — изградње живота на земљи. Видимо како се то дешава пред нашим очима.

Каква страшна опасност прети свету! Како онда да живимо на овој земљи, која је полудела од зла? Слушајте пажљиво. Свети Игњатије, свети јерарх Божји, даје одговор: „Они који истински служе Богу, разборито ће се скривати од других и неће чинити знаке нити чудеса пред њима. Они ће следити пут духовног подвизавања, прожетог смирењем, а у Царству Небеском показаће се већим од оних отаца који су били чувени по својим знацима и чудима.”

 Драги пријатељи, ово је поука од виталног значаја! Чувајте се буке, чувајте се показне побожности и чувајте се свега што вас лишава смирења. Тамо где нема смирења, нема — нити може бити — истинског пута којим се угоди Богу.

Живимо у времену када је све мање оних благодатних руководитеља који би човека могли водити истинским духовним животом. Сада је сигурније руководити се Светим писмом и списима оних који су живели побожним животом. И овде је Господ притекао у помоћ „малом стаду” које Га тражи. Књиге истинских, Духом ношених Отаца поново су угледале светлост дана и вратиле се вернима. Читајте дела светог Теофана Затворника, обратите пажњу на оно што читате, па се замке непријатеља неће усудити да дотакну оне који следе његове савете.