|
У већини случајева, световно образовање наноси штету, јер подстиче осећај велике важности – „велику представу” коју човек има о самом себи. Та представа затим постаје препрека која спречава да се Божја благодат приближи.
С друге стране, ако човек одбаци ту важност – ту лажну представу о томе ко је он – наш добри и великодушни Отац обогаћује га Својим сопственим, блиставим, божанским мислима. Међутим, ако се несрећни човек држи те „велике представе” о себи, он остаје само биће „надувене главе” – заробљено у телу – и никада не упознаје Божју благодат, Светога Духа. Постоји стварна опасност да превише знања „надува” човекову главу, претварајући је у балон. Тада се такав човек суочава са две опасности: или ће „балон” пући у ваздуху (што води у шизофренију), или ће пасти на земљу (због гордости) – ударити о тло и потпуно се разбити. Стога, знање мора бити праћено страхом Божјим и ићи руку под руку са практичним деловањем, како би се одржала правилна равнотежа. Знање само по себи је штетно. Ако, вођен егоизмом, кажем нешто само зато што желим да ми се диве – јер верујем да сам смислио нешто боље од било кога другог – тада ступају на снагу духовни закони, чији је циљ да ме дозову памети. Ипак, ако се такво егоистично истицање понавља непрестано, оно наноси стварну штету. Замислите трепавицу која упадне у око: она изазива благу иритацију. Али ако стално упада у око, доводи до озбиљне упале. Исто је и овде – развија се духовна „упала”. Ако је човек обдарен интелигенцијом и с лакоћом обавља неки задатак, требало би да падне ничице пред Богом, захваљујући Му даноноћно на дару ума – дару који му омогућава да неуморно обавља свој посао. Како би неко уопште могао да пропусти да захвали Богу? „Герондо, шта ако неко осећа да не може да поднесе баш ништа?” „У том случају, ’ђаволчић’ [кушач] га напада са супротне стране. Неко је једном питао камилу: ’Који пут више волиш – узбрдицу или низбрдицу?’ Камила је одговорила: ’А шта би са равним путем?’” Они којима потпуно недостаје разум, заправо су у бољем положају. Разум нам је дат како бисмо ми – они који га поседују – били у бољем положају; али питање је: како га користимо? За то ћемо полагати рачун. Како је Бог све мудро уредио! Они којима недостаје разум су радосни, и у будућем животу биће у бољем стању, док они који поседују велики интелект често пате. „Старче, хоће ли они са интелектуалним потешкоћама бити у неповољнијем положају у будућем животу?” „На крају, и ’имати много памети’ и ’имати мало памети’ – све ће се подједнако претворити у прах. На Небу ће опстати *ум* [у духовном смислу].” На Небу, учени богослови неће имати предност у познавању Бога у односу на оне који су током овог живота имали интелектуална ограничења. Могуће је чак и да ће праведни Бог овим другима подарити нешто више, управо зато што су у овом животу били лишени тога многога. |