header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Шпанска гроз Андреја Курајева: Идеја СВО је зачета у монашким келијама Штампај Е-пошта
петак, 20 новембар 2026

 Поново прочитајмо, са дужном пажњом, једно дубоко (и то кажем без икакве ироније) запажање Курајева (бивши протођакон, "мисионар целе Русије" и најближи сарадник патријарха Кирила, рашчињен и проглашен "страним агентом" - нап. "Борба за веру").

>>Треба разумети да је сама „идеологија Специјалне војне операције” зачета и негована унутар монашких келија — не чак ни у ходницима Патријаршије, већ управо у монашким келијама.

Управо ту, још деведесетих година, почела је да сазрева читава та идеологија “ресентимана“ — заједно са сном о монархији.

Можда је све почело и раније — вероватно унутар Руске православне заграничне цркве (РПЗЦ)... у Америци. Замислите само: у САД! У манастиру у Џорданвилу.

Ту је све то добило свој облик.

Одатле су разни списи доспевали у Совјетски Савез — где су их жељно упијали неофити и монаси осамдесетих година — проповедајући следеће:

„Да, морамо обновити наше руско Царство, које су Јевреји украли и уништили. Ти гнусни Јевреји починили су ритуални злочин, жртвујући нашег великог руског цара свом Бафомету”, и тако даље.

Заправо, сасвим је јасно зашто је све то потекло управо из Руске православне заграничне цркве.

Њу су основали „бели” емигранти — међу којима је било много официра Беле армије који су, сасвим природно, остали верни идеалу „јединствене и недељиве” Русије.

Одатле и такав став: „О каквој ’Малој Русији’ ви то говорите? Шалите ли се ви? Каква ’Украјина’?<<

+ + +

Искрено говорећи, освежавајуће је суочити се са противником који је истовремено искрен и проницљив.

Када слушате мучне предавања Говоруна — или оне његове „сестре”, Васе — одмах се осети да та особа само испуњава услове неког гранта, потпуно лишена било какве истинске страсти. То тешко да може било кога да узбуди; досадно је чак и самим модернистима. Уосталом, ко би од оних који су упућени у ствари заиста поверовао да је Патријаршија покретачка снага иза „идеологије СВО” [Специјалне војне операције]?

Идеја да би Балашов могао бити покретачка снага иза „идеологије СМО” звучи као нека лоша шала.

Па ипак, већ пет година, ти „гласноговорници” упорно покушавају да нас убеде управо у то.

Узгред, шта Курајев подразумева под појмом „идеологија СМО”?

Више се не може тек тако тврдити да црквено руководство даје рату верски карактер — представљајући га као „крсташки поход” „праве вере” против непријатеља „традиционалних вредности”, или чак као „рат против истополних бракова” (ха-ха-ха!).

Такав опис је само стара, досадна песма коју певају ти „гласноговорници” — као и они који, за одређену цену, за западну јавност стварају мит о „застрашујућем руском свету”. Али Курајев је отишао дубље. Много дубље...

Заправо — можда и ненамерно — он је изједначио „идеологију СВО” са идеологијом *Савеза руског народа* — идеологијом која се, према речима самог Курајева, након револуције укоренила међу свештенством РПЗЦ [Руске православне заграничне цркве].

Његов покушај да објасни концепт „јединствене и недељиве Русије” указивањем на присуство „белих емиграната” у редовима РПЗЦ-а служи као згодна димна завеса — начин да се прикрије чињеница која је веома непријатна за либерале: да су принцип „јединствене и недељиве” царске Русије, заправо, заступали и већина Новомученика, као и сам Јован Кронштатски.

Поштовање цара и дубока, побожна оданост монархији нису унети у Руску православну заграничну цркву (РПЗЦ) од стране белогардејаца; напротив, они су проистекли као природан наставак деловања митрополита Антонија Храповицког и других црквених „вођа” Савеза руског народа

Курајев не може да се одважи да то изговори. Када би то учинио, морао би да доведе у питање поштовање самог Јована Кронштатског, као и читавог мноштва новомученика и исповедника.

То је задатак који је претежак чак и за „Ходорковску епархију”. У очима народа, човек би морао бити потпуно поремећен нитков да би довео у питање политичке ставове Мученика које су бољшевици убили. Стога је згодније свалити кривицу на митске „беле официре” унутар Руске православне заграничне цркве (РПЗЦ) — који су, узгред буди речено, углавном подржавали Фебруарску револуцију и „абдикацију”, те нису гајили неке посебне симпатије према монархији, бар не 1917. године.

Закључци до којих је по том питању дошао предводник „Ходорковскијеве епархије” на чудан начин се поклапају са недавним „признањем” Захара Прилепина да је комуниста — човека који је, са својим левичарским склоностима, коначно, у петој години „специјалне војне операције” (СВО), признао постојање засебне и потпуно формиране украјинске нације.

Тако је „украјинско питање”, сасвим предвидљиво, спојило свештенике „гапоновског типа” блиске Ходорковском и неокомунисте. Круг се затворио.

Али то није све.

Ако, као што тврди Курајев, Одељење за спољне црквене везе (ОСЦВ) Патријаршије није покретачка снага иза „идеологије СВО” — што индиректно потврђује и митрополит Иларион Алфејев у свом тумачењу поступака Патријарха (чиме је, заправо, одао „јавну тајну” о стварним ставовима кључних доносилаца одлука унутар ОСЦВ-а) — онда из тога произилази да је нека друга, неадминистративна сила морала покренути ту „идеологију СВО” у стилу „Црних стотина”.

Изненађујуће, зар не?

Звучи готово као чудо — нарочито унутар административне структуре у којој егзарх за Африку може бити смењен по кратком поступку и, заправо, прогнан у Краснодар, само зато што је „превише конзервативан” у јавном простору.

Какав је то сила, која је успела да прогура нешто што је толико супротно начину размишљања Одељења за спољне црквене везе (ОСЦВ)?

Курајев тврди да је та идеологија „настала и негована унутар монашких келија”.

За конзервативце, ово звучи као похвала. Монашке келије су окружење људи који су читав свој живот посветили Христу — дословно узимајући нова имена и облачећи црне мантије, као знак да немају ништа заједничко са светом.

Такви људи неће подржати било шта. Монаси су ревносни чувари чистоте вере којој су посветили своје животе.

Ако се вера — која води у вечни живот — искриви, онда све остало губи свој смисао.

Изузетно је тешко „продати” им било какву идеју која није укорењена у Цркви. А ако је ова идеологија — толико непожељна за „Ходорковску епархију” — заиста потекла из „монашких келија”, онда је то утолико горе по „Ходорковску епархију” и њену либералну агенду.

Али, како је идеологија популарна међу монасима могла да надвлада филозофију „ефикасног управљања” „Више партијске школе назване по Никодиму Ротову”?

Курајев не нуди никакво објашњење за овај, заиста чудесан, феномен. Уместо тога, он на необјашњив начин у своју оптужујућу аргументацију увлачи Руску православну заграничну цркву (РПЗЦ) и „Џорданвил”.

Што се тиче имена које Курајев — било намерно или у журби — изоставља, ми ћемо га навести: јеромонах Серафим Роуз. Курајев одлично зна да управо есеј „Будућност Русије и крај света” — изложен младима у Калифорнији на врхунцу Хладног рата — садржи идеологију коју либерали презиру: став да Русија није „само још једна држава”, те да монархија није само „један од многих” прихватљивих облика владавине.

Ипак, Курајев иде и даље, спуштајући се до отвореног светогрђа. Бивши протођакон је исмејао концепт „свештене жртве”, идеју о ритуалном убиству, као и улогу коју је „прогресивно јеврејство” одиграло у Руској револуцији и убиству цара-мученика — понављајући тиме реторику руских необољшевика и украјинских црквених сепаратиста.

Потпуно одбацивање личности последњег руског цара одавно служи као лакмус папир — јасна линија разграничења — између модернизма и традиционалног православља.

На најдрскији могући начин, Курајев је једноставно изговорио оно што је већ у мислима већине функционера унутар Одељења за спољне црквене везе (ОСЦВ).

То, међутим, чини ову недоследност још загонетнијом. Како се догодило да идеологија „Црних стотина” (ултрареакционарна/монархистичка) сада диктира православни „мејнстрим” током „Специјалне војне операције” — и то у толикој мери да се чак и циници и скептици међу тим функционерима осећају принуђеним да „играју уз” тај ток, макар само да би пребродили ова турбулентна времена? Смешно је говорити о завери неких „православних снага” које немају никакве везе са званичним црквеним руководством.

Чини се да неки „прст Божји” усмерава руско Православље — упркос Ходорковскијевој „петој колони” — ка идеологији која је потекла из „монашких келија, Џорданвила и Руске заграничне цркве (РЗЦ)”.

Не знамо за вас, али ово је било најохрабрујуће откриће које смо чули у последњих неколико година.

Ако „епархија Ходорковског” диже узбуну, онда постоји, у најмању руку, разлог за наду да ће — баш као у причама о Нарнији — „Аслан ипак да се врати”, и да ће све оно за шта се деценијама молило у руским монашким келијама, Божјом милошћу, почети да поприма облик у стварности.

Извор: ТГ "Политправ"

 

 

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 21 новембар 2026 )
 
Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 52 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 



© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.