Православна жена у савременом свету Хијерархија је специфичан услов постојања у овом свету — посебан начин кретања кроз живот. Она дефинише односе међу људима: између свештеника и пастве, родитеља и деце, мужа и жене. Ако се на породични живот гледа кроз призму ове хијерархије — коју је установио Господ — он постаје духовно, срећно и благословено постојање. Господ делује на оне у подређеном положају преко оних који су на положају ауторитета...
Наш саговорник је отац Јован, јеромонах Оптинске пустиње. — Оче Јоване, дошла сам до уверења да не постоји други начин да се изгради породица испуњена љубављу и миром, и да се подигну емоционално здрава деца, осим кроз православни „модел”. Ипак, многе ствари ме муче. На пример, у православном браку се од супруге очекује да у свему слуша свог мужа. Али, како могу да га слушам ако није у праву? Или, шта ако се испостави да сам ја интелигентнија од њега? - А где Ви тачно желите да завршите? То је правац у којем треба да се крећете. Ако желите православну породицу, онда – да: чак и када ваш супруг греши, требало би да га слушате. Можете дати предлог, али немојте се расправљати. Можете се молити за њега, али немојте правити сцене. - А осим тога, шта уопште значи не послушати свог супруга? Ову хијерархију нисмо ми измислили; ми смо једноставно изгубили сам појам „хијерархије”. Она нам сада делује као нешто принудно. Међутим, у истински духовном животу нема принуде. Господ каже: ако желиш да будеш први међу свима, буди слуга! Да ли је свако способан да буде слуга? Хијерархија је одређени услов постојања у овом свету – посебан начин путовања кроз њега. Она дефинише односе међу људима: свештеника и пастве, родитеља и деце, мужа и жене. Ако се на породични живот гледа кроз призму ове хијерархије – коју је установио Господ – онда тај породични живот постаје духован, срећан и благословен. Господ делује у корист оних који су у подређеном положају, преко оних који су у положају власти. Зашто свештеник мора толико тога да поднесе? Зашто родитељи проводе читав живот трудећи се ради своје деце? Муж је позван да се према својој жени односи онако како се Христос односи према Својој Цркви – можете ли замислити да Црква одједном одлучи да „расчисти рачуне” са Исусом Христом? Али можда ћете рећи: „Мој муж је грешник; зашто бих га слушала?” Његове грехе оставите њему. Хришћански муж је грешник, баш као и свако други – јер су сви људи, апсолутно сви, грешници! Али улога „мужа” је вид служења Богу. Лични греси су једно, а служење је нешто сасвим друго. Ваш муж можда јесте грешник, али он је Ваша глава. Само на тај начин Господ може да делује ради добра ваше породице. Муж носи ту одговорност служења. И да Вам кажем – то нимало није лак задатак. Мужеви који верују да бити глава породице једноставно значи издавати наређења – у заблуди су. Они полажу рачун Богу за своју породицу. Ако си муж, ти си тај од кога ће се тражити одговорност — за све — зато припреми своју душу у складу с тим! Што је позив узвишенији — било у породици или у Цркви — то је терет који онај који служи мора да носи већи. Многе људе узнемирава израз: „Нека се жена боји свога мужа” — а знате ли зашто? Зато што реч „страх” тумаче у њеном уобичајеном, свакодневном смислу. Међутим, у старословенском језику, реч за „страх” подразумева „поштовање” или „страхопоштовање”. Зашто би неко требало да исказује поштовање према својим родитељима? На крају крајева, и они су грешници, баш као и сви други. Па ипак, родитељство је посебан позив од Бога, који са собом носи одговорност за децу пред Њим. — Дакле, шта заправо представља заједница мушкарца и жене у којој оба партнера себе сматрају „слободнима”? — Мислите, слободнима да буду неверни једно другом? То није ништа друго до прељуба. Прељуба је постала навика; сада се сматра нормалном појавом. Људи је више и не примећују, а одавно су заборавили да човек треба да остави оца свога и мајку своју и да прионе уз жену своју. Само у хришћанском браку муж и жена — тајанствено и невидљиво — постају једно тело. Стога, ако је муж неверан својој жени, или обрнуто, то представља једини основ за развод у православном браку. Ако је дошло до неверства, брак више не постоји. На крају крајева, њих двоје су једно тело! Како би могли бити неверни једно другом, или чак и помислити на могућност неверства? Они су једно! О томе апостол Павле каже: „Ко чини блуд, греши против сопственог тела.” — Да ли то значи да хришћански брак почиње оног тренутка када се обави чин венчања — односно, чин крунисања? — Црквена тајна није нека бајалица нити магијски чин. Само крштење не чини човека аутоматски хришћанином. Исто тако, сам чин венчања не чини један пар аутоматски „православном породицом”. Православни супружници воде хришћански живот; они поседују осећај за Бога, чежњу за Богом и страх Божји. Православна породица постоји ради спасења и рађања деце. Ако у својој породици живите тај захтеван, а ипак благословен духовни живот — онда да, ви сте хришћанска породица; ваш брак одражава заједницу између Христа и Цркве. — У том случају, како Црква гледа на данас честу праксу склапања црквеног брака „као тренда” — дакле, једноставно зато што људима прија сам чин венчања? — Црква на таква „модерна” венчања гледа са милосрђем. Нека то буде бар израз — макар и мали — неког осећања према Богу. Можда ће, с временом, они који су се венчали у Цркви само „ради форме” ипак доћи Богу. У међувремену, оне примају благодат црквеног благослова као бесплатан дар. — Како треба да поступе жене које нису венчане у Цркви — на пример, зато што њихови мужеви немају вере? Да ли треба да се разведу? — Црква не позива људе који живе у браку склопљеном ван Цркве да се разведу. Штавише, Црква не одобрава развод ни у каквом облику. Ако супруга жели црквено венчање, а њен муж не, апостол Павле говори о томе, постављајући питање: „Јер како знаш... хоћеш ли спасти свога мужа?” Уосталом, ако се у теби одвијају духовни процеси — макар и полако и постепено — они неизбежно утичу на особу која ти је најближа. Откуд знаш да га можда нећеш спасти? Моли се за њега; можда ће твој вољени доћи до вере. - Данас се заједнички живот више не сматра неопходним. Има много мајки које саме подижу своју децу, а исто тако и много мушкараца који се поносе својим самачким статусом. - То је облик блуда — смртни грех. Проблем је у томе што човек можда чак и не примећује како му душа полако умире, или како губи везу са Богом. А ако ниси са Богом, падаш право у ђавоље руке. Жене често говоре да не желе брак, али да „само желе дете”. Заправо, оне доводе дете на свет као да је играчка, не размишљајући о томе да дете носи и грехе својих родитеља. - А шта је са самохраним мајкама? Шта ако је отац детета отишао? - Ако је отишао — нека је! Зашто би уопште желела мужа који може тако лако да оде? - Каже се да жена налази спасење кроз рађање деце. Али, ако неко следи учење Цркве — избегава контрацепцију и рађа онолико деце колико Господ пошаље — зар не постоји ризик да, иако неко успе да роди много деце, можда неће имати снаге да их правилно васпита? И ако дете израсте у лошег човека, зар у таквом случају не би биле прикладније речи Светог писма: „Блажене утробе које нису рађале, и дојке које нису дојиле”? - Често није кривица родитеља каква ће деца постати. У православној породици са много деце, родитељи се ипак труде да их васпитају на прави начин. Али запамти: Господ даје смернице, ђаво нуди искушења, а човек је тај који доноси одлуку! Деца из православних породица могу постати криминалци, док деца из породица криминалаца могу израсти у светитеље! Уложи сав труд који можеш — а наду положи у Божје промисао. Господ ће погледати у твоје срце и твоје напоре; видеће твој труд учињен из љубави. Он вас не осуђује што нисте учинили оно што је било изнад ваших снага. – Како би људи који одлазе у цркву требало да се припреме за чин венчања? – Идеално би било да приступе исповести и причесте се. Међутим, често се дешава да особа пре венчања још увек није спремна за то. У таквим случајевима, венчање не треба одлагати! Ако неко покушава да се припреми, могу настати компликације и појавити се препреке. Нека ступе у брак ТАКВИ КАКВИ СУ – управо онакво каква је ситуација! Важно је направити први корак! – Како треба да се обуку за чин венчања? - Све је врло једноставно. Стил или боја заправо нису важни. Добро је да младожења не носи фармерке. Што се тиче младе, најважније је да не носи панталоне или мини-сукњу (мада се са тим, у нашем искуству, заправо никада нисмо сусрели), као и да има нешто на глави — било да је то вео, марама или шешир. Нема потребе за претераним кићењем! Треба се облачити са осећајем скромности. - Када неко први пут дође у цркву са неким питањем, често прво наиђе на оштар укор старијих жена — које критикују како је особа обучена или шта ради. Како реаговати на такву нељубазност? - Врло је једноставно: имајте на уму да је Црква света, док су људи грешни. На крају крајева, те старије жене су двадесетих година прошлог века биле чланице Комсомола — шта сте друго очекивали? Благочестиве и побожне старице неће викати на вас; оне ће вам радо све објаснити. Само пазите: када и сами постанете редовни посетиоци цркве, побрините се да не почнете и ви да се отресате на оне који долазе у фармеркама! - Неки родитељи оклевају да крсте своју малу децу јер новорођенче не може да говори нити да да свој пристанак. Многи чак чекају док дете не постане пунолетно. - Деца се крсте на основу вере својих родитеља — након крштења, свештеник враћа децу под старање родитеља. Крштење није насилно „убризгавање” духовног живота детету; оно служи томе да се спречи да се страсти — које су присутне у људској природи од рођења — укорене, као и да се осигура да та пала природа не преузме превласт. Ако се дете, како одраста, удаљи од православља, не можете га присилити да води духовни живот. Можете се само молити за њега. И још нешто о чему треба размислити: никада не знате шта се вашем детету може догодити сутра. Али, ако сте читали Свето писмо, знате шта након смрти чека оне који нису крштени. Новорођенчад се крштавају што је раније могуће, делом и зато да не би умрла некрштена. Кад смо већ код некрштене деце – заиста ми није јасно шта се то данас дешава са лекарима. Као монах, најрадије се не бих бавио таквим стварима, али жене из моје парохије долазе код мене и поверавају ми кроз шта пролазе. Испада да се готово свакој трудници која се разболи саветује абортус, уз тврдњу да ће се дете родити са деформитетима. Да ли је то нека врста саботаже? У породицама наше парохије – служим у цркви Свете Тројице у Останкину, која је метох (зависни манастир) – родило се много деце, упркос тако мрачним прогнозама. И каква су то дивна деца! Људи ме понекад питају: „Шта ако нема финансијских средстава за подизање детета – да ли је заиста боље родити га, само да би на крају завршило у сиротиништу?“ Наравно да је боље! Тиме се детету даје право на живот, а ви избегавате чињење смртног греха – избегавате кршење заповести: „Не убиј!“ Раније сте ми говорили о еманципацији и правима – а шта је са најосновнијим правом детета: правом на живот? Притом не мислим само на физички живот, већ и на оно што следи након њега – на вечни живот. Када жена убије своје дете у утроби, да ли је свесна да не уништава само његово тело – а то готово да не морам ни да напомињем, јер сви знају да је дете, од тренутка зачећа – било да је прошао дан или недеља – већ људско биће, створење које има душу – већ да уништава и саму његову душу? Уосталом, некрштену децу чека иста судбина као и некрштене одрасле људе – и управо зато Црква за њих не служи опело! Што се тиче приче о „планирању породице“, интраутериним улошцима и контрацептивним средствима – сматрам да су то изуми неке паклене машине! У таквим случајевима, жена можда чак и не зна колико је абортуса већ имала – колико је живота одузела! Не могу то да појмим; дешава се нешто заиста незамисливо. – Које су, дакле, конкретне одговорности православног супруга и супруге у њиховом свакодневном животу? – Што се тиче њиховог стварног, свакодневног живота, могу рећи ово: потпуно је свеједно – баш свеједно – ко ће опрати судове. Онај ко се први смири, тај је духовно узвишенији. Слушајте, чак и ако имате неку сјајну идеју у вези са домаћинством, а ваш супруг је одбије – једноставно пређите преко тога, и то брзо! То једноставно није важно! Када супружници дођу на исповест и жале се једно на друго – или, на пример, на своје родитеље – ја питам за детаље, и обично се испостави да им заправо није учињено ништа што би било нехришћански. Питам: „Па, на шта се онда жалите? Шта су тачно тражили од вас да урадите? Да одете у продавницу? Да оперете подове?“ Па, управо су такве ствари корисне за духовни живот! Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!

|