Пут Цркве је различит од пута којим иду глобалисти

 Пут ка глобализацији света уз помоћ и некаквих „међуцрквених настојања“ није јеванђелски пут, јер не води тражењу најпре Царства небеског, већ Царства земаљског, заснованог на владавини јачег.

НЕРАСКИДИВЕ ВЕЗЕ

Године 2012, 16. новембра, служен је парастос на обновљеном Руском гробљу у Београду, на коме се, између осталог, налази и величанствен споменик Цару Мученику Николају Другом и војницима из Русије који су пали за слободу Србства.

Руска Православна Црква против малолетничког законодавства у Русији по узору на западно

Архијерејски сабор Руске православне цркве заузео је очекивани став: да родитељи имају предност у васпитавању деце „у складу са својим религијским и моралним погледима на живот“.

Слободан Антонић, редовни професор Философског факултета Универзитета у Београду, социолог и политички аналитичар, један је од угледних делатника нашег јавног простора. Аутор је низа значајних књига, међу којима су и „Срби и Евро-Срби: расправе о нацији и политици“, “Вајмарска Србија“, “Културни рат у Србији“, “Искушења радикалног феминизма: моћ и границе друштвеног инжењеринга“, „Вишијевска Србија“, итд. Познат је као храбар човек, спреман да се суочи са изазовима домаће и светске србофобије, али и као веома проницљив ум који се озбиљно и одговорно бави изазовима савремености, какви су, између осталих, радикални феминизам и тзв. ЛГБТ покрет. Бавећи се питањима саврeменог идентитета нашег народа, суочавао се и са „црквеном тематиком“. Зато смо га замолили за један разговор, на шта се он љубазно одазвао.      

1. фебруара 2013. године у Кремљу је одржан сусрет председника Руске Федерације В.В.Путина, Његове Светости патријарха Кирила и чланова Архијерејског сабора Руске Православне Цркве.

Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства!

Вест да је тренер Партизана новчано казнио фудбалере који су избачени са часа јоге потврђује праксу блиске повезаности професионалног спорта у Србији и окултизма. Одлазак на часове окултне вештине јоге за фудбалере Партизана није ствар избора, већ обавеза, чије се кршење кажњава.

Господин Жељко Цвијановић је један од наших угледних ангажованих новинара. Својевремено, био је уредник СРНЕ, уређивао је „Блиц Њуз“ и недељник „Стандард“, а сада се бави једним од најутицајнијих политичких портала „Новим Стандардом“. Његови коментари се читају и преносе. Сајт „Борба за веру“ такође их преузима. Због тога смо решили да му поставимо неколико питања везаним за стање у Српској Цркви, која је темељна установа србског идентитета.

Од самог оснивања „Борбе за веру“ старали смо се да овај сајт буде слободан и отворен за изношење различитих ставова, да би се у духовном животу српског народа дошло до црквоградилачких полазишта. Као што наши посетиоци знају, увек смо објављивали прилоге разних аутора, чак и наших нејжешћих опонената, ако им је циљ био дијалог на општу корист. (То се, између осталог, могло видети и у најновијем периоду, када смо се трудили да објавимо сва битна писма из Македоније, било да су у њима изношени ставови бугарске или македонске стране. Драго нам је због тога, јер се тиме, очито, нико у Србији не бави, иако у Македонији живе наша православна браћа).

Атентат и убиство Краља Александра у Марсељу 1934. године је историјски догађај који памтимо као почетак југословенског урушавања Србије, увод у геноцид над српским народом у Другом свјетском рату. Али, мали број Срба памти, нема чак ни историјску асоцијацију, убиство патријарха Српске Православне Цркве Варнаве (Росића), 23. јула 1937. године, у афери југословенско-ватиканског конкордата. Уморство тровањем српског патријарха, врхунац је политике југословенског антиправославног пира, и почетак новог погрома Српске Православне Цркве и српског народа у 20. вијеку.