Уме, понекад, та ћудљива божанска сила, да се шћућури и сакрије у неке сасвим неважне и небитне људе. Прескочи и мудрог и ученог, знаног и поштованог, обиђе читава села и градове, владичанске дворове и тихо се спусти у трошни дом неке бедне ћилимарке која уплиће сузе и уздахе у своја шарена ткања. Или слети у дућан неког убогог терзије што читавог живота снева о свом хаџилуку. Ил` се, пак, ушуња у неку планинску чатмару у којој уморни чобанин узноси к небу руке и молитве за своје ближње, за читав свет. Кажу да управо мољења тих незаних и понижених, као шапат круже васионом и тајанствено одржавају мир на овој несретној планети.

Постоји стара легенда која упечатљиво казује зашто понекад наше молитве бивају бесплодне. Давно, давно, живео је неки старац који се много молио и често бринуо о људским гресима. И чудним му се учинило зашто се понекад дешава да људи иду у цкву, моле се Богу, а ипак и даље живе лоше..