Иван Буњин спомиње у својој књизи „Село“ неку глувонему жену која је била добила на поклон једну раскошну свилену мараму. Жена је била прилично ограничена и жао јој је било да ту скупоцену мараму носи са лица, него је носила само с наличја, све очекујући да ће јој се некад указати прилика да је покаже свету у свему сјају. Али, као и свака ствар, свилена марама није била вечита, и она се тако с наличја искрзала и поцепала, а да је она јадница и није понела с лица. – Тако ради, пише Буњин, и већина од нас. И ми смо сви добили на поклон диван дар – живот. Међутим, многи поступају с тим даром као она неразборита жена – проживе читав живот с наличја, с његове ружније стране.

18. јануара и 1. априла славимо спомен на преподобног Псково-Печорског старца Симеона (Желнина; 1869-1960)

Старац Симеон (у свету Василиј Иванович Желнин) родио се у селу Јаковљевске Псковске губерније. У благочестиви дом Желниних долазио је монах Корнелије (сада прибројан лику помесних Псковских светитеља) и често је понављао дечаку Василију: „Бићеш ти монах, бићеш ти старац велики“. Још као дете Васја је слушао о животу преподобног Серафима Саровског и желећи да подражава великом подвижнику, пронашао је у пољу повећи камен и почео на њему да се моли.

Увод: О беседи Блаженог Теодорита «О божанској љубави»

У наше дане, много се прича о љубави. Љубав, љубав, љубав – о томе стално говоримо. Господ је заиста рекао да је заповест о љубави највећа од свих заповести. Али, авај, та љубав је далеко од ових наших људских симпатија и дружења. И оне су добре ако су с добром намером, али су недовољне. Божаствена љубав утемељена је на жртви и подвигу, и она се стиче Духом Светим. Изрека Отаца је:»Дај крв, и прими Дух». Зато пажњи читаочеовој предлажемо беседу Блаженог Теодорита Кирског  о тој теми. Као што ће се видети, овај учитељ говори о подвижницима који су љубав стекли. Да знамо и да се по томе равнамо. Далеко смо од идеала, али морамо да му стремимо, молећи се Господу да уклони наше недостатке. (В.Д.)

           Основно учење старца Тадеја јесте да је Бог свуда, и да помаже свакоме: „И слабима и јакима, свакоме коме је помоћ потребна. Зато непрестано треба вежбати себе да срце отворимо Богу“.