Свештеник је изашао да проповеда држећи кавез у рукама. Ставио га је на под, не обраћајући пажњу на зачуђене погледе парохијана:

О жртви и ћутању

...Савест је глас Божији у нама... Савест и стид – све то може се спалити у себи, а може и да се загреје. Загрејати како: кроз оно што улази у наше очи и уши. Тешко је, мили мој, али ко је обећао да ће бити лако? Као Антоније Сурошки: један војник је умирао и рекао:

— Старче, на шта мислиш када кажеш: „Дај руке и ноге раду, али не дај му срце“?

- Оно што мислим је да не треба да предате своје срце материјалним стварима. Има људи који се потпуно предају материјалним стварима. Они цео дан проводе бринући о томе како да ураде неки посао, али уопште не размишљају о Богу.