Млади философ Константин, будући свети Кирил словенски полемише са цариградским патријархом Јованом VII који се борио против икона.

„Старац упита: Реци ми, младићу: када се крст сломи, ми му се више не клањамо, нити га целивамо. Како се ви, ако је неко лице изображено само до прсију, не стидите да му одајете иконско поштовање?

Љубљена браћо!

Сасвим је природно да почетак наше беседе у Недељу православља буде питање шта је православље.

Ове године десиле су се многе непогоде у природи. Киша је падала кад је требало сунца. Сунце је пржило кад се очекивала киша. Јавише се незапамћене поплаве. Град је опустошио много места. Муње, као огњене шибе по небу, севале су; громови, претећи пуцали. Земља је дрхтала. Народ је немио од страха. Новине су доносиле потресне описе и слике опустошења.

Човек се често ‘клацка’ између две крајности – прва крајност је да верује да је Бог само љубав и да ће га, покајао се он или не, Бог ипак из љубави спасити и увести у Царство небеско. Друга крајност је да мисли да је својим гресима победио океан милосрђа Божијег. Шта је правилан приступ? Шта нам говоре Свети Оци?