Лила је јака киша. Стајао сам на кривини. Стопирао сам кола за Новосибирск. На том месту пута је веома опасан дио, јака је кривина и закочивши када је лоше вријеме, аутомобил може да излети са цесте. Стопирам. Сви пролазе поред. Иде црно инострано возило. Прво је такође прошао, а онда се зауставио, убацио у рикверц и пришао ми.

Био сам код једног човека у селу Букоровцу који се двадесет година није причестио. Најзад је решио, вероватно по нечијем наговору, те оде у цркву и причести се без покајања и исповести.  Одмах после Причешћа он је осетио као да је примио огањ у себе, сва унутрашњост и свака кост као да се запалила и гори, а глава као да се нашла усред пламена. У бунилу и муци великој, он поче да трчи тамо амо и пошто није могао да издржи велике муке, скине каиш са себе и обеси се за ограду.

Једне године причешћивао се народ у манастиру. Пришла је једна девојка и причестила се. При изласку из цркве пала је и повратила Причешће и јело које је код куће узела.

Мајчинска запажања

Богослужења у храму се одржавају сваки дан, и не само једном. Има на свету људи такве висине и начина живота који су у храму свакодневно. Али већина наших суграђана бивају у храму много ређе. Каква је "норма", и може ли се уопште у таквом случају говорити о норми? Свето Писмо, Предање, па чак и правила Сабора ту норму утврђују: као минимум једном у недељи.