У тексту ћете читати:

- фалсификовани цитати Светих Отаца; помињање епископа на Литургији; још једанпут о прекиду општења са јеретицима – када и по каквом поступку се то чини; примена 15. правила Прво-Другог цариградског сабора; екслисиолошко-историјски пример Светог Максима Исповедника; где је Свети Максим ишао на Свете Литургије, и где се причешћивао када је прекинуо општење са јеретицима; како су прошли цареви – јеретици противници Светог Максима...

+ + +

Већ смо више пута до сада упозоравали и позивали на обазривост када су објаве – православне тематике природе – у питању. Овде се подразумевају тзв. пророчанства, цитати Светих Канона, Светих Отаца и слично... Ових дана друштвеним мрежама кружи један цитат који се приписује Светом Игњатију Богоносцу, и тиче се прекида општења са епископом јеретиком.

Цитат гласи:

"Епископ који је постао јеретик више није епископ. Ако га верници и даље сматрају православним епископом, а он настави да долази у цркву и да служи Свету Литургију, те његово име и даље буде помињано на богослужењима, онда сви они који од њега пример дарове или благослов заједно са њим падају у јерес и као такви налазе се ван Цркве".

Ово је „врло згодно“ уштимовано за потребе "ревнитеље не по разуму", али ово нити су речи Светог Игњатија Богоносца нити ствари око помињања тако функционишу.

На овом сајту просто нема богословске теме коју нисмо детаљно обрадили, између осталих и тему престанка помињања (овде:).

Но, хајде, на молбу брата који нам је проследио наведени цитат, рећи ћемо  још коју реч о томе...

АУТЕНТИЧНОСТ ЦИТАТА

Цитат који се приписује Светом Игњатију Богоносцу није аутентичан. То се види на прво читање, и по стилу писања, али и по екслисиолошкој неисправности.

Еклисиолошко порекло: Идеја иза овог цитата ослања се на тумачења одређених канона, као што је нпр. 15. правило Прво-Другог цариградског сабора (из IX века). Ово правило предвиђа да свештеници и верници имају право и дужност да прекину општење са епископом или епископ са патријархом уколико он јавно проповеда јерес која је (саборски) већ осуђена од стране Цркве.

Како у Цркви не би настала анархија, где би свако могао да епископа или патријарха прогласи за јеретика и направи раскол, питање прекидања помињања је регулисано православним канонским правом, тако што се одлука о нечијем статусу препушта Сабору, уз један важан изузетак.

Ево кључних правила и начина на који систем функционише:

Улога Сабора и судски поступак

1. Црквени суд: Према канонима, епископ не губи аутоматски свој чин истог тренутка када изговори или усвоји неку јерес.

1. Пресуда Сабора: Да би неко званично престао да буде епископ, потребно је да га Сабор архијереја (највише црквено тело) осуди, свргне или анатемише.

1. Статус Светих Тајни: Све док Сабор не донесе званичну одлуку о свргавању, Свете Тајне које тај епископ (или свештеник под његовим окриљем) савршава сматрају се пуноважним.

АЛИ, ПОСТОЈИ ИЗУЗЕТАК!

Канонско право на „ограђивање“  (15. правило)

Поменуто 15. правило Двократног цариградског сабора (861. године) представља кључни канон за ову тему и састоји се из два дела:

1. Забрана самовољног прекида: Свештеницима и клирицима је строго забрањено да престану да помињу свог епископа због његових личних грехова или моралних преступа пре него што Сабор донесе пресуду. Ако то ураде, бивају свргнути због раскола.

1. Изузетак код јавне јереси: Међутим, ако епископ јавно, у цркви, проповеда јерес коју су Свети Сабори или Оци већ раније осудили, канон дозвољава и чак похваљује оне који се „ограде“ од таквог епископа пре саборске пресуде.

1. Похвала за очување јединства: Клирици који тада престану да помињу епископа не кажњавају се као расколници. Канон каже да они тиме нису поцепали јединство Цркве, већ су одбранили Цркву од лажних епископа.

ПОМИЊАЊЕ ЕПИСКОПА НА ЛИТУРГИЈИ

Помињање имена локалног епископа на богослужењима није само ствар поштовања, већ је доказ јединства са целом Православном Црквом. Свештеник који служи изражава да је у канонској заједници са својим епископом, а епископ преко Сабора са осталим православним патријарсима. Прекид помињања води у изолацију, осим у специфичном случају јавне, већ осуђене јереси, када се примењује поменуто 15. правило ради заштите вере.

КАКО СЕ КОНКРЕТНО ПРЕКИДА ОПШТЕЊЕ У ПРАКСИ

Када клирик (јеромонах, свештеник, епископ...) одлучи да примени 15. правило Двократног сабора због јавно проповедане и већ осуђене јереси, поступак изгледа овако:

1. Изостављање имена на Литургији: Конкретан и главни чин прекида општења дешава се на Проскомидији, Великој јектенији и Великом входу. Свештеник на месту где треба да каже: "У првих помени, Господе, (високо)преосвештенога епископа нашег..." – једноставно престаје да изговара име тог епископа. Уместо његовог имена, свештеник обично помиње "свако епископство православних".

1. Писмено образложење (Апологија): Свештеник обично упућује писмо Сабору архијереја, самом епископу, али и својој заједници. У њему таксативно наводи: „Тај и тај епископ је дана тог и тог јавно изнео учење које је осуђено на том и том Васељенском или Помесном сабору. Из тог разлога, ради очувања вере, примењујем 15. правило и ограђујем се од њега до одлуке Сабора."

Кључно је да свештенослужитељ који прекида општење са својим претпостављеним то јавно огласи. Није допуштено да престане да помиње свог епископа, а да о томе ћути, односно да не упути образложење епископу, Сабору и својој пастви.

Прекид општења значи да свештеник више не помиње тог епископа на Литургији, не иде на саслужења са тим епископом, не прима његове административне наредбе и не долази на епархијске састанке.

Суштина овог поступка није у томе да свештеник „свргне“ епископа, већ да заштити себе и своју парохију од духовног утицаја лажног учења док Црква саборно не реши тај проблем.

ПОСТУПАК СВЕТОГ МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА – ИСТОРИЈСКИ ПРИМЕР КАО ТРЕБА

Најпознатији историјски пример прекида општења пре званичне саборске одлуке догодио се током монотелитске јереси (учење да Христос има само једну вољу).

Ситуација: Патријарси у Цариграду, Александрији и Антиохији прихватили су ову јерес коју је подржавао и цар.

Начин прекида: Једноставно је одбио да се причести са њима и изјавио да не може бити у заједници са онима који кваре догмате вере. Када су га присиљавали да ступи у заједницу, он је цитирао Свето Писмо и Оце, наводећи да се мора већма покоравати Богу него људима.

ПИТАЊЕ СВИХ ПИТАЊА: ГДЕ ИЋИ НА ЛИТУРГИЈУ И ГДЕ СЕ ПРИЧЕШЋИВАТИ КАДА СЕ ПРЕКИНЕ ЗАЈЕДНИЦА СА ЈЕРЕТИЦИМА

ПРИМЕР СВЕТОГ МАКСИМА

Постоје врло прецизни историјски и житијни подаци о томе где је Свети Максим Исповедник одлазио на Свету Литургију и где се причешћивао.

 Из сачуваних записника са његовог суђења (списи Disputatio Bizyae и Relatio Motionis) јасно се види да његов прекид општења са Цариградом није значио престанак одласка на Литургију, већ промену црквене јурисдикције и места боравка.

Свети Максим се причешћивао на три главна начина и места током свог живота у отпору:

1. У православној Африци и Риму (630–653. године)

Када је у Цариграду озваничена монотелитска јерес, Свети Максим је напустио престоницу. Отишао је на просторе који су тада још увек чврсто држали православну, халкидонску веру:

1. Картагина (Северна Африка): Боравио је у манастирима око Картагине где су локални епископи и његов духовни учитељ, Свети Софроније Јерусалимски, били православни. Тамо је регуларно ишао на Литургије.

1. Рим: Свети Максим прелази у Рим, где проводи неколико година (живео је у грчком манастиру Светог Саве). Римска црква је под папом Светим Мартином И била потпуно православна и осудила је монотелитизам на Латеранском сабору 649. године. У Риму се Максим причешћивао потпуно слободно у локалним црквама

2. Током утамничења и изгнанства (653–662. године)

Након што су га царске власти ухапсиле у Риму и довело у Цариград, почео је период његовог затвора и прогона у Тракију.

Током изгнанства у градовима Визија и Перверис, Свети Максим је био практично одсечен од јавних храмова које су контролисали јеретици.

Према подацима из Житија, он се у затвореничким и кућним условима причешћивао из пређеосвећених дарова („суво причешће“) које је имао код себе или које су му тајно дотурали његови верни ученици (попут Светог Анастасија Апокрисијарија).

3. Сведочанство са суђења (Одбијање цариградског причешћа)

Најдраматичнији и кључни историјски податак забележен је у судским списима из 655. године. Царски изасланици су дошли код Максима у тамницу са предлогом: "Све што тражимо од тебе јесте да дођеш у цркву и примиш Причешће заједно са Патријархом. Ништа не мораш да потпишеш.“

Свети Максим је то одлучно одбио, изговоривши чувене речи:

"Чак и ако сва васељена ступи у општење са патријархом, ја нећу."

Када су га питали зашто издваја себе из Цркве, он им је одговорио да се Цариградска црква сама издвојила из Цркве јер је одбацила догмате четири Васељенска сабора.

Закључак

Свети Максим никада није престао да се причешћује, нити је сматрао да Литургија ван Цариграда не постоји. Он се причешћивао тамо где се чувала чиста вера (Рим, Африка), а када му је то физички било онемогућено у затвору, причешћивао се тајно.

Његов пример показује да верност Цркви није верност географском месту или тренутним моћницима на троновима, већ верност Истини.

П.С.

КАКО СУ ПРОШЛИ ПАТРИЈАРСИ ОД КОЈИХ СЕ СВЕТИ МАКСИМ ОГРАДИО

Патријарси са којима је Свети Максим Исповедник одбио општење прошли су кроз потпуни историјски, канонски и духовни пораз. Највиши орган Православне Цркве – Шести Васељенски сабор (одржан у Цариграду 680–681. године) – званично је осудио монотелитску јерес и ове патријархе прогласио јеретицима.

Ево како су конкретно прошли четири цариградска патријарха из тог периода:

1. Патријарх Сергије I (610–638)

Улога: Он је био главни архитекта монотелитске јереси, коју је осмислио како би политички помирио православне и монофизите у Византијском царству.

Суд Цркве: Иако је умро пре него што је Свети Максим ухапшен, Шести Васељенски сабор га је постхумно анатемисао (искључио из Цркве). Његово име је избрисано из диптиха (поменика), а његови списи су спаљени.

2. Патријарх Пир (638–641; и поново 654)

Улога: Наставио је Сергијеву политику. Занимљиво је да је у једном тренутку, након јавне дебате са Светим Максимом у Африци (645. године), Пир признао православну веру и отишао у Рим да се покаје пред папом. Међутим, касније се поново вратио у јерес.

Суд Цркве: Сабор га је такође анатемисао као издајника вере који се вратио својој заблуди.

3. Патријарх Павле II (641–653)

Улога: Он је био патријарх у време када је цар Ираклије издао Ектесис (документ који забрањује расправу о две воље у Христу). Павле је активно прогонио православне који су одбијали овај документ.

Суд Цркве: Такође је постхумно анатемисан на Шестом Васељенском сабору због ширења и брањења монотелитизма.

4. Патријарх Петар (654–666)

Улога: Ово је патријарх који је директно предводио Цркву у време када је Светом Максиму суђено, када му је одсечена десна рука и ишчупан језик. Петар је био потпуно лојалан царској политици која је насиљем гушила православље.

Суд Цркве: Шести Васељенски сабор је и њега анатемисао, сврставши га у ред оних који су поцепали Христову Цркву лажним учењем.

Тријумф Светог Максима и Петнаестог правила

Када је отпочео Шести Васељенски сабор, Свети Максим је већ био упокојен у изгнанству (преминуо је 662. године). Међутим, на Сабору се догодило следеће:

1.Списи Светог Максима су прочитани и прихваћени као званично, православно учење Цркве.

2.Патријарси су проглашени губитницима, а њихов трон је заузео нови, православни патријарх.

3. Историјска потврда канона: Овај историјски епилог дао је пуни легитимитет каснијем уобличавању 15. правила Двократног сабора. Сабор је јасно показао да је Свети Максим био у праву када се оградио од својих патријарха пре саборске пресуде, јер су ти патријарси већ у тренутку проповедања јереси изгубили духовни легитимитет, што је Сабор само званично потврдио.