Велики грузијски старац и један од највећих православних теолога данашњице, архимандрит Лазар Абашидзе, говорио је да ће најопаснији духовни отров последњих времена бити лицемерје.

Према светоотачком предању, у последњим временима неће бити масовних отворених гоњења као на почетку хришћанства. Уместо тога, десиће се унутрашње распадање вере. Цркве могу бити пуне, обреди ће се вршити, али ће недостајати живог духа и стајања у истинитом учењу Цркве Христове.

Лицемерје постаје главно оружје којим се верници успављују у лажној сигурности и уверењу да иду спасоносним путем. Јер, наизглед, ништа се трагично не дешава – службе се служе, требе се врше, Помесне Цркве глуме јединство, док се – истовремено – Свети догмати и Свети канони безочно газе и потиру.

Већ смо писали да је на свом мајском заседању 2019. године, поводом општења са украјинским расколницима и њиховим подржаваоцима, Сабор СПЦ донео значајну одлуку, према којој они који молитвено опште не само са расколницима већ и  са онима који комуницирају са расколницима - и сами постају  изопштени и расколници (а раскол се ни мученичком крвљу не пере, по речима Светог Кипријана Картагинског).

Ова одлука је утемељена и изведена из следећих канона:

10. Апостолски канон – Изричито прописује да ако се неко помоли, макар и у кући, заједно са изопштеним из црквеног општења, и сам мора бити изопштен.

11. Апостолски канон – Додаје да ако се свештеник или клирик сједини, односно саслужује или ступи у молитвену заједно са свргнутим (одузетим му чином) свештеником, и сам мора бити свргнут са свог положаја.

4. правило Антиохијског сабора – Утврђује да уколико је неки епископ, презвитер или други клирик под забраном или је екскомунициран, па ипак држи литургију или се усуди да врши своју дужност, они који га приме и ступе у општење са њим такође подлежу одлучењу од Цркве (изопштењу).

Овај канонски принцип у канонском праву (попут тумачења епископа Никодима Милаша) се назива саосуђивање или саучествовање у казни. Његова суштина лежи у ставу да онај ко свесно крши црквену дисциплину, пружа подршку расколу или ступа у молитвено јединство са духовним преступником, дели одговорност и грех са њим, због чега аутоматски постаје учесник у његовој казни.

А дана 29. јуна 2026. године, у грчком граду Верији, представници осам Помесних Православних Цркава одржали су свечану службу у част Светих Апостола Петра и Павла, према изваштавању Vima Orthodoxias.

(Прослава је, дакле, одржана по папском такозваном новом календару!)

Литургија у древној веријској саборној цркви означила је – кажу - кулминацију годишњег међународног форума „Павлија-2026“.

 Јерарси Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Српске, Румунске, Бугарске и Грузијске Православне Цркве учествовали су у заједничкој молитви. Представници Грчке и Кипарске Цркве, бројно свештенство и стотине ходочасника такође су се молили у овом храму.

Митрополит Пантелејмон веријски захвалио је поглаварима Помесних Цркава што су послали своје делегације. Напоменуо је да је присуство јерараха из целог православног света „јасно сведочанство јединства Православља око заједничке апостолске традиције“.

По чему се ова уопштена формулација разликује оних које се прокламују на екуменистичким скуповима?

По чему се разликује  од оних које су Фанар и  Ватикан прокламовали у Истанбулу и Изнику читајући Никео-цариградски Символ вере?

Ни по чему.

Када се сусретну лицемери, као горе поменути, онда се пронађе неки мото који их уједињује, а прећуткује све оно што их раздваја.

Па тако овде видимо сабрање и заједничко богослужење старокалендараца и новокаландараца, затим признавалаца и (као бајаги) непризнавалаца укрофашистичке секте зване "ПЦУ" (где српски и грузијски представници саслужују са "ПЦУ-ушничким саслужитељима), затим оних који су били и који нису били на Антихристовом Критском "сабору", који су потписали и оних који нису потписали његова јеретичка документа, оних који су били и који нису били на прослави са папистима у древној Никеји, итд...

Колико је данас клирика и верника у васељенском Православљу, који сагледавају размере овог лицемерја и отпадништва?!

Колико је оних који виде ову перфидну превару о многобројним наводним неслагањима оних који се сусретну и служе као да су оваплоћени братољупци Петар и Павле?

Али, можда је сврсисходније рећи – колико је оних који не само да виде ову небивалу апостасију, већ се од ње одвајају?

Онај кога је овај расколнички сабор у Верији (наводно) прослављао, рекао је:

„И не саучествујте у бесплодним делима таме, него их већма разобличавајте“ (Еф. 5,11).

Као што видимо, сви се „праве луди“, као ништа се значајно није догодило, ми смо сви „јединствени око заједничке апостолске традиције“, нема везе што је – по канонима – онај ко саслужује са екскомунициранима и сам расколник...

Када размотримо само овај мали делић лицемерја и апостасије, драги наши читаоци, прво што човеку  пада на памет су речи Господње из Лука 18,8:

„Али Син човечији кад дође хоће ли наћи веру на земљи?“

Овим реторичким питањем Господ указује да ће у последњим временима пред Његов Други Долазак права, жива вера бити изузетно ретка, што је упозорење хришћанима да чувају своју веру, будност и здраво расуђивање...