Христос је изговорио застрашујућу, разобличавајућу причу о злим виноградарима током Страсне недеље. Пре смрти увек желимо да кажемо нешто најинтимније, најдрагоценије – нешто за шта обично немамо времена. О чему је Спаситељ размишљао? О Бого-изабраном народу.

Слика винограда била је добро позната његовим слушаоцима. Не само зато што је винарство било активно у Палестини, већ и због речи Псалма 79: „Извео си лозу из Мисира; истерао си народе и посадио је“, а такође и због Исаијиног пророчанства: „Виноград Господа над војскама је дом Израиљев“ (Исаија 5:7). Народ Израиљев је био виноград, и Бог је очекивао плод од њих – светост. Јасно је да су и наше душе виноград, јер Господ такође „очекује“ светост од нас.

Тумачећи ову причу, Свети Јован Златоусти је написао да преса за вино и кула представљају Мојсијев закон и Јерусалимски храм. Слично томе, данас нам се дају Јеванђеље и храмови. Речи „Господар је отишао“ не значе да је Бог напустио свој народ или нас. Човек је позван да воли, а љубав је стваралачки чин који је могућ само у простору слободе. Бог нам „прави пут“, али увек остаје близу, спреман да пружи подршку и помоћ.

Господ је виноградарима дао потпуну слободу. Ако виноград представља Израиљ, онда су виноградари учитељи и свештеници народа. Требало је да воде народ како не би отпао од Бога, живео светим животом и волео своје ближње. Уместо тога, првосвештеници су претворили Храм у берзу, каменовали пророке и на крају убили Божијег Сина. Сваки свештеник, катихета и мисионар требало би да одштампа ову причу и држи је пред очима.

Многи се осећају препуштено самима себи, да је њихов живот „приватни виноград“ и да је Христос само слуга обавезан да обезбеди богатство, здравље, успех и благостање своје деце. Тако се чинило садукејима и фарисејима, а тако је изгледало и изабраном народу. На крају, Господ им је одузео виноград. Римљани су дошли, разорили Храм, а народ је отишао у изгнанство на две хиљаде година.

Римљани и Грци су постали виноград (народ који је чувао православну веру). Али Рим је пао, а вера у Византију је избледела. Грци су Цркви дали литургијско предање и монаштво, откривајући дубине теологије, али нису успели да одрже Православље, и Бог их је предао муслиманској власти. Коме је сада поверио виноград? Нама, Светој Русији. Трудили смо се да будемо достојни своје мисије, али смо се претерали и почели да ратујемо са Црквом и са Богом. Постали смо као људи који су викали: „Распни га!“ Патријарх Тихон је указао на ову сличност још 1920. године: били смо упозорени да ће виноград бити одузет.

Грожђе се гаји за евхаристију, што значи да сваки народ мора да донесе своје плодове на Литургију. Какав је наш народ данас? Велики народ, без сумње – од Карпата до Аљаске, са огромном жеђом за истином. Али данас, неки су носталгични за временима „Црвених вођа“, други за „Домостројем“, сећајући се величине само на трибинама фудбалских утакмица. Ниједни не могу да размишљају о будућности. Народ је растрган, бори се и крвари.

Пастири, ово је ваша одговорност! Ако људи не иду у цркву, ако упадну у јереси и расколе – ваша је кривица; нису успели да виде лик Христов у вама. Ако је црква празна, молите се док се не напуни; пронађите средства за операцију болесних или адвоката за неправедно оптужене. Ако слушате исповести и видите да људи живе без Бога, то значи да нисте досегли њихова срца ни својим проповедима ни својим делима. Немојте се изненадити ако вас људи после отерају и црква постане празна.

Добили сте завет приликом рукоположења и нисте га одржали – зато Господ одузима виноград. Можда ће нам још послати нове Василије Великог и Јована Златоустог, али да би се то догодило, ми сами морамо да се трудимо и обрађујемо виноград својих душа.