На данашњи дан пре четрдесет и четири године упокојио се велики подвижник православни, јеромонах Серафим Роуз. Отац Серафим је душу предао Богу после вишедневних мука, које су настале због неиздрживих стомачних болова.

Иако их је дуго имао, није се жалио и трпео је, да сиромашни манастир не би плаћао трошкове лечења.

 Седам дана по доласку у болницу, упокојио се: био је 2. септембар 1982. године.

Томе је претходила велика духовна борба, коју је овај дивни човек јуначки поднео, окружен духовном децом која су се за њега непрестано молила. Умро је, по свему судећи, због блокаде вене која води до дигестивног тракта, после чега су му црева одумрла. Пошто га је причестио владика санфранцискански Антоније, духовна чада су запевала песме празника Успења Мајке Божје, који је отац Серафим много волео, а затим и Васкршњи канон. Он је тихо плакао. На самртном одру био је благ и насмешен, и светитељски миран.

Отац Серафим Роуз умирао је као истински хришћански подвижник.Његова духовна кћи, Бригита, описала је те тренутке: „Кад је било већ очигледно да отац Серафим умире, са многих крајева света узносиле су се молитве Богу, јер су га многи знали преко часописа "Православна реч" и његових књига, те су се горљиво молили да један толико потребан живот буде поштеђен. Неколико дана пред његово престављење у храму у Редингу, где је о. Серафим обављао дужност пастира, вршено је јелеосвештање. Док је у болници о. Серафим трпео крајњи бол и патњу, о. Алексеј Јанг видео га је где стоји у олтару и моли се Богу у свом уобичајеном полупогнутом ставу.

Дан пред своју смрт, о. Серафим је духом посетио мајку једног његовог духовног сина о коме се нарочито старао, Евгенију Војтан. Ево шта она сведочи, у писму сестри Бригити писаном 14. септембра 1982: “То се десило пред смрт о. Серафима. Радила сам у стражњој соби и све време мислила како бих желела да будем са свима вама у болници. Наједном се време заустави и ја испред себе угледах о. Серафима где сав светли обучен у светлуцаву сребрнасту одежду - то су најближе речи којима бих могла да опишем ту светлост. Задржала сам дах и рекла: "О, оче Серафиме!" Била сам сувише запрепашћена да кажем било шта друго осим: "Хвала". Време није протицало - све је било садашњи тренутак. Нећу тумачити овај доживљај, ни сада ни убудуће. Утешила сам се, и надам се да и вама ово пружа утеху. Врло сам недостојна и не знам шта бих још о овоме могла рећи“.

Бригита је описала своје сновиђење: ”Ујутро 2. септембра, док је о. Серафим умирао, баш пре него што сам се пробудила, имала сам једно сновиђење. Била сам у друштву непознатог ми свештеника који ме укоравао због мојих греха. Рекао ми је да никоме не смем ништа замерити. Ушли смо заједно у велику, раскошну дворану. На крају дворане стајао је неки човек на уздигнутој позорници и појао. Због растојања се није могао добро видети. Прекрасним гласом је певао Величање -„Величит душа моја Господа“...Рекох: "Не чујем добро." Свештеник ме подстакао да приђем ближе, па ја направих још неколико корака. Тада сам већ веома јасно чула појање. Појац је био тенор са гласом као у о. Серафима чије сам појање чула пре много година у санфранцисканском саборном храму. То је било почетком шездесетих година. Стојећи на певници, сам је отпевао сву јутрењу од почетка до краја. Никад у животу нисам чула молитвеније појање. Душа ми се узнела у висине. У свом сну, пак, чула сам то исто неупоредиво појање. Глас је био исти, али је звучао као глас анђела, житеља раја. Било је то небеско, неземаљско појање. Пробудивши се, схватила сам да нема наде за опоравак о. Серафима“.

Отац Алексеј Јанг, такође духовни син оца Серафима, је записао: “У уторак ноћу, на дан кад је умро о. Серафим, Марта Николас га је видела. Сан се је толико дојмио да ме позвала у среду раном зором, чим се пробудила. У сну је видела о. Серафима где у златној одежди стоји на обали реке. Но чудно је било то да је носио белу камилавку и копрену, те владичанску панагију. Стотине људи му је прилазило и тражило благослов од њега, па је приступила и она. Према њему је имала толико страхопоштовање да се бојала да јој неће дати благослов. Пришла је молећи за благослов, и он јој га је дао. Потом ју је погледао и рекао да има нешто да каже њеном мужу. Баш тад се пробудила“.

Отац Алексеј (касније калуђер) записао је и ово :„Моја сестра Јустина каже да се после погреба о. Серафима, у суботу ноћу, о. Серафим јавио малом Јеремији у његовој спаваћој соби одмах пошто је отишао у кревет. Јеремија је то Јустини испричао у недељу увече, након што се вратила из Платине. "Мама", рекао је, "знам да ме отац Серафим гледа, јер ми је прошле ноћи ставио своју руку, ево овде, и јако притиснуо." То рекавши, ставио је руку на своје срце и јако притиснуо. Није нимало био уплашен. О овом догађају ми је Јустина писала већ следеће јутро”.

ПОГРЕБ ОЦА СЕРАФИМА

Погреб оца Серафима је описан доста подробно у часопису "Православна Америка". Отац Серафим, који се већи део свог живота удубљивао у тајну смрти, лежао је у ковчегу и изгледао као да је жив. Лице му је изгледало млађе него икад. На лицу му се огледао победнички спокој, а усне су му се без сумње повремено осмехивале. Његов изглед у том простом, дрвеном ковчегу, у неукрашеној дрвеној цркви, изражавао је победу над смрћу. Ево шта каже једна духовна кћерка Ели Ендерсон: "Стајала сам испред ковчега и вирила унутра, плакала сам и питала о. Серафима шта да радим без њега. Не знајући како, несвесна било каквог свог покрета, гледала сам у велику Христову икону. Осетила сам неугодан мирис и чула о. Серафима како ми каже: "Ја трунем, ја нисам ништа - увек је то био Христос, а не ја." Затим сам вратила поглед на о. Серафима, а мирис је био изразито сладак, као од ружа. И ја сам била потпуно спокојна. Док су се сви опраштали са о. Серафимом, изненада сам га угледала како стоји више ковчега, окренут ка олтару. Тешко је то описати: био је веома светао, чист, обучен као монах. Цело време се појало, а он је кадио, непрестано окренут ка олтару.Морам додати још и ово: кад сам у болници чекала молећи се, седела сам на столици са монашком мантијом о. Серафима. Моја девојчица Анђелина јој је пришла и дотакла је, те почела тихо да рони сузе. Миловала је мантију и плакала. Док је то чинила, осетила сам како топлота излази из мантије и окружује нас."

Брат Давид се сећао: “Иако смо свега неколико пута причали, веома сам заволео о. Серафима. Чинило се да је у њему велика љубав. Изгледа да се много трудио - читав живот је био прегалац и није траћио време. Знао сам да ћу од његовог савета имати користи. Благодарим Богу што ми је пружио прилику да упознам такву личност, па макар и на кратко време. Да прође митарства о којим је писао, и приспе у наручје Христово!           

Задњи пут сам о. Серафима видео у јуну, кад ме повео у малу шетњу по шуми. Било је врло лепо. Кад смо кретали, рекао је да ту негде у близини има икона преп. Серафима, обешена на дрво. Нашао је, отпевали смо величање и поклонили се икони. 

Кад су се прошлог петка над његовим телом читала јеванђеља, затражио сам од о. Серафима да се моли за мене - у вези једне нарочите ствари. У суботу рано ујутро изашао сам да удахнем мало свежег ваздуха. Желео сам да опет нађем ону икону на дрвету, али нисам био убеђен да ћу је моћи уочити, пошто је била малена и некакве бакарне боје, а ја сам имао само нејасну представу о томе где се дрво налази. Упутио сам се у том правцу и рекао: "Оче Серафиме, ако си чуо моју молитву, дај ми да опет нађем ону икону." Након свега неколико тренутака погледао сам и видео где лежи на земљи поред мојих ногу! Захвалио сам му се, прочитао молитву преп. Серафиму, поклонио се икони и ставио је назад на дрво одакле беше пала”.

Марта Николс, духовна кћи оца Серафима, у децембру 1982. записала је овај сан: “Недуго након престављења о. Серафима, сви смо били запрепашћени чувши да је код попадије о. Алексеја Јанга, Сузан, откривен рак на врату. После даљих претрага, обистинили су се наши најгори страхови: рак је био злоћудан. Посвуда су почели да се моле за њу. О. Алексеј јој је помазивао врат уљем из кандила са гроба о. Серафима. Лекари нису давали никакву наду. Једна наша парохијанка нам је написала следеће: "Ја немам осећај да је о. Серафим негде далеко. Скоро сам сањала како сам зашла међу мноштво људи, а тамо је био о. Серафим, обучен у своју монашку одежду и са скуфијом (црном монашком капом) на глави. Благослови ме и рече: "Мир ти", а ја рекох: "И духу твоме", као на Литургији. Окрену се једној жени и стави чело на њен врат и раме. Кад је подигао главу, крв је текла из жениног врата и рамена, али на о. Серафиму није било крви. Отац ђакон Лоренс, одевен у бело и златно, примакао се и платном за причешће врло смирено обрисао крв. Сећам се како сам помислила: "То је заиста крв Христова!" Затим се о. Серафим удаљио грлећи некога, као да га теши. Ту особу нисам препознала. Пробудивши се, схватила сам да је жена из сна, с леђа, изгледала баш као попадија Сузан. Неко време после овог сна, попадија Сузан је отишла лекару да обави прегледе. Сви налази су били негативни, и лекар јој је рекао да не мора да долази наредних шест месеци.“