На друштвеним мрежама појавила се фотографија на којој се налазе свештеник СПЦ Предраг Азап у друштву усташког певача Марка Перковића Томпсона, за коју се тврди да је настала непосредно пред концерт Марка Перковића у Вуковару.

У Вуковару.

Пред његов концерт.

Са човеком чије наступе годинама прате усташка симболика и поклич „За дом спремни“, симболика која у српском народу неизбежно буди сећање на НДХ и страдање нашег народа.

На људе бацане у јаме.

На децу одвајану од родитеља и насилно покатоличавану.

На православне свештенике који су страдали.

На читаве породице које су нестајале само зато што су биле српске и православне.

А онда данас гледамо свештеника СПЦ Предрага Азапа како стоји поред Томпсона.

И смешка се.

Као да између те мантије и свега што Вуковар значи српском народу не постоји никаква граница.

Овога пута поред Томпсона не стоји певач, глумац или нека јавна личност, већ свештеник СПЦ.

И то не било где.

Него у Вуковару.

Граду који за српски народ није место за безбрижне фотографије, већ место чије име носи успомену на прогон, страдање и изгубљене домове.

Шта је требало да представља та фотографија?

Какву поруку шаље Србима који су преживели прогон?

Какву поруку шаље породицама оних који се нису вратили?

Свештеничка мантија није украс.

Она носи одговорност.

ШТА ЈОШ ТРЕБА ДА СЕ ДОГОДИ ДА СХВАТИМО КОЛИКО ЈЕ ОПАСНО ЗАБОРАВИТИ?!

Да ли смо заиста толико кратког памћења да нам више ништа не значе јаме Велебита, Јадовно, Јасеновац, поклани свештеници, побијена деца и читаве породице које су нестале само зато што су биле српске?

Колико још пута морамо да видимо симболе под којима је страдао наш народ да бисмо схватили да се према својим жртвама морамо односити са поштовањем?

Понекад се заиста запитам: какав ми то проблем имамо са сопственим памћењем?

Повест није туђа реч, не поклањајмо је другима!

Извор: Истаграм / @povest_srba