Христос је међу нама, браћо и сестре!

Када сам био на тронедељном одмору, од чега су две недеље проведене на боловању у окружној болници у Нижњеновгородској области, имао сам прилику да се ноћу возим аутобусом кроз Нижњи Новгород. Било да путујем колима, возом или шетам по Семјонову или Нижњем Новгороду, увек носим мантију.

 И приметио сам ово: људи не доживљавају свештеника (када носи мантију и скуфију) и гледају га са извесном зебњом, сумњом, понекад чак и непријатељством; неки са интересовањем, а неки чак и са радошћу. Из овога закључујем: врло мало наших свештеника путује у мантијама и скуфијама, и то је заиста лоше, јер је појављивање свештеника у сопственој одежди ван зидина манастира или парохијске цркве, на неки начин, исповедање православне вере.

Али данас желим да говорим о нечем другом. У Нижњем Новгороду све свуда блиста; У центру има много места где музика гласно свира, а понекад се чак чини као да свет живи својим животом, као да нема рата, као да је 1.500 километара до линије фронта непремостива баријера која нас дели од страшних одјека војних дејстава. Иако цивили сада гину далеко од линије фронта, неко нам стално шапуће на уши: „Живите безбрижно, уживајте у животу, не размишљајте о својој души и ни под којим условима не размишљајте о својој смртности...“ Није случајно што Воланд у „Мајстору и Маргарити“ каже: „Да, човек је смртан, али то би било само пола проблема. Лоше је што је понекад изненада смртан — у томе је трик!“

У својој посланици Ефесцима, апостол Павле нас подстиче да се трудимо да „чувамо јединство Духа у свези мира“ (Еф. 4:3). То је стање првих хришћана, који су изгледали као да су „једно срце и једна душа“ (Дела апостолска 4:32). Али временом је све почело да се мења, и ово јединство духа је почело да бледи. Срца људи који су себе формално сматрали хришћанима почела су да се испуњавају љубављу према свету са његовом похотом и себичношћу: „Јер све што је у свету – похота тела, похота очију и гордост живота – није од Оца, него је од света“ (1. Јованова 2:16).

Данас је главни проблем Цркве и света млакост: „Јер говориш: 'Богат сам и обогатио сам се и ништа ми не треба', а не знаш да си јадан и јадан и сиромашан и слеп и го. Саветујем ти да купиш од мене злато огњем очишћено, да се обогатиш; и беле хаљине, да се обучеш и да се не види срамота твоје наготе; и мелемом за очи намажи очи своје, да видиш. Ја карам и кажњавам оне које љубим. Зато буди ревностан и покај се“ (Откр. 3:17-19).

И Реч Божија назива млакост најстрашнијим стањем душе. То је када човек једном ногом иде за Богом, а другом за светом. Грешник који се оскврнио кроз многе падове може на крају препознати своју лудост и покајати се, али онај који није „ни хладан ни врућ“ није способан за то.

Данас смо дошли до тачке где се плашимо страдања за Христа чак и у малим стварима. Где је наша вера, „наша славна вера, наша православна вера“? Где је наша постојаност у православној вери? Данас, да би се боље „уљушкали“, људи су често спремни да направе било какав договор са ђаволом или са сопственом савешћу. Господ нас, преко апостола Павла, позива да не подлегнемо духу овога века, а посебно да не постанемо робови људи: „Купљени сте скупом ценом, не будите робови људи“ (1. Кор. 7, 23). Апостол Јован Богослов у Откривењу говори о нама, хришћанима последњих дана: „Знам твоја дела, да ниси ни студен ни врућ. Кад би био студен или врућ! Зато, пошто си млак, а ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“ (Откр. 3:15-16).

Млакоћа, односно равнодушност према чистоти срца, према жељи да се строго и бескомпромисно следе Божје заповести и канони Цркве, води до тога да свет, који се раније називао хришћанским, постепено добија антихришћанске карактеристике.