Открића која је изнео турски првојерарх— приказана у документарном филму ЕРТ-а (грчке државне телевизије) под насловом *Вартоломеј, Васељенски патријарх*, снимљеном поводом 35. годишњице његове патријарашке службе — коначно скидају вео нејасноће који је обавијао спољну политику Фанара.

Поглавар Константинопољске цркве изричито је потврдио оно на шта заговорници отачке побожности већ деценијама са забринутошћу упозоравају: стратешки циљ екуменистичког дијалога са Римокатоличком црквом јесте потпуна обнова евхаристијског општења, саслуживање на Литургији и причешћивање из „једне свете чаше”.

Запањујуће је с каквом лакоћом поглавар Фанара говори о суштинским догматским препрекама које вековима раздвајају Православље од латинства.

Римска дуготрајна догматска одступања — додатак *Filioque*, претензије на универзални примат власти и догма о папској непогрешивости — он представља само као теме за текуће теолошке преговоре, чији је циљ „повратак јединству првог миленијума”.

Међутим, у православној еклисиологији, јединство у Светим тајнама немогуће је без потпуног јединства у Истини. Стога, сваки покушај да се, зарад такозваног „побожног компромиса”, пређе преко јеретичких заблуда за које нема покајања, не представља исцељење раскола, већ капитулацију пред Ватиканом.

 С обзиром на оваква отворена признања, намеће се логично питање: шта још патријарх Вартоломеј треба да учини — или јавно обзнани — пре него што првојерарси и архијереји других Помесних Православних Цркава коначно схвате да се догматске истине и канонски поредак Цркве систематски газе?

Православни свет се, корак по корак, усмерава ка *де факто* прихватању нове уније — не путем принуде, каква је виђена на сабору у Ферари и Фиренци или приликом Брестске уније, већ под привидним плаштом „теолошког дијалога” и „љубави” лишене верности Светом Предању.

Права природа овог процеса већ дуго није тајна за оне који ствари посматрају трезвеним погледом. Како је Киријакос Киријазопулос, професор канонског права на Аристотеловом универзитету у Солуну, својевремено веома тачно приметио, крајњи циљ Ватикана јесте преображај Аутокефалних Православних Цркава у унијатске. Тај циљ — који подразумева потчињавање Помесних Цркава римском првосвештенику, уз истовремено очување спољашњих форми источног обреда — чини саму суштину савременог екуменистичког дијалога.

Данас, док се са обала Босфора отворено изражавају наде у брзо поновно сједињење — које би подразумевало заједничко причешћивање из једне Чаше, а да се Рим притом не одрекне својих заблуда — ћутање ширег тела Васељенског Православља постаје све опасније. Истинско јединство Цркве Христове никада није грађено на урушавању догматских граница. Стога, даље занемаривање усмерења Фанара ка унији прети да изазове дубоку духовну кризу у читавом православном свету.

Извор: ТГ „Расколам.нет“