Увод Уредништва:

Више пута до сада смо писали, да данас само мали број људи зна да разликује истинску Цркву од њене имитације. На ову страшну опасност и суптилну превару упозоравао је Архиепископ Аверкије Џорданвилски, велико светило Цркве 20. века – говорећи:

Да, Господ је рекао да ни врата пакла неће надвладати Цркву, „Али, како можеш да утврдиш да ли заиста припадаш овој Цркви?“

Ову судбоносну превару у последњим временима, моћи ће да осете и распознају само они који су искусили истински „укус” Православља, јер онај ко не познаје укус соли не може открити превару ако му се понуди нека друга супстанца, уз тврдњу да је то управо укус соли.

Следи извод из књиге „Црква пред лицем одступништва“

+ + +

Архиепископ Аверкије (Таушев) схватао је да се, баш као и дела лажних учитеља које је Христос одбацио, спољашњи аспекти Цркве — па чак и „право”, „традиционално” Православље — могу опонашати са толико лукавства и прецизности да би могли „преварити чак и изабране” (Матеј 24, 24).

Ова мисао га је потпуно обузела. Он је суштину Православља спознао непосредно од Светих Отаца, а да би то знање успешно пренео на следећу генерацију, морао га је разлучити од сурогата који су постајали све софистициранији.

Чинило се да речи — било изговорене или написане — нису довољне да се тај задатак испуни.

Често је наводио једну упечатљиву опаску Светог Теофана Затворника: „Православно хришћанство губи своју снагу” (упореди: Матеј 5, 13).

Али, зар то заиста могу осетити само они који су искусили истински „укус” Православља?

Заиста — јер онај ко не познаје укус соли не може открити превару ако му се понуди нека друга супстанца, уз тврдњу да је то управо укус соли.

Архиепископ Аверкије је такође често цитирао речи Светог Игњатија (Брјанчањинова): „Отпадништво је допуштено од Бога; не покушавајте да га зауставите својом слабом руком. Уклоните се, чувајте се од њега — то вам је довољно. Упознајте дух времена, проучите га, како бисте, колико је год могуће, избегли његов утицај.” Подразумева се да су они који су се образовали код архиепископа Аверкија — монаси и будући пастири у манастиру Свете Тројице и богословији — разумели трајни значај његових упозорења. Па ипак, било је тешко схватити зашто се он непрестано враћао овој суморној, негативној теми и зашто ју је тако детаљно разрађивао. Једном приликом, док је Архиепископ — као што му је био обичај — говорио о знацима отпадништва од Христа, један од студената је упитао:

„Свакако, отпадништво је страшно зло и исправно је да слушамо предавања о томе — али зашто толико? На крају крајева, ми смо заштићени од таквих утицаја; ми смо православни и следимо Свето Предање. Припадамо Руској православној цркви — нисмо екуменисти и немамо удела у издаји Православља која се одвија у другим јурисдикцијама. Ми смо у истинској Цркви — Православној Цркви. Зар нисмо безбедни? Зар Христос није рекао да врата пакла неће надвладати Његову Цркву?“

Архиепископ Аверкије је пажљиво погледао студента који је поставио питање и узвратио питањем:

„Али, како можеш да утврдиш да ли заиста припадаш овој Цркви?“

На руском језику употребио је облик једнине — обраћајући се сваком слушаоцу лично.

Сви студенти присутни на предавању били су крштени у Православној Цркви; човек који је поставио ово неочекивано питање био је њихов јерарх — њихова жива веза са апостолима. Сви су они припадали не само истој Цркви као и он, већ чак и истој „јурисдикцији“.

Како је онда могао да доведе у питање њихову припадност истинској Цркви, а да истовремено не доведе у питање и сопствену?

Питање које је поставио архиепископ Аверкије носи у себи дубок, далекосежан значај. Он је често понављао својим ученицима да ће Антихрист, након што успостави власт над целим светом, „признати“ и „легитимизовати“ — и тиме преузети контролу над — спољашњим аспектима Православне Цркве: њеним предањима, уметношћу, догматиком, канонима, као и њеним схватањем богослужбене чистоте и апостолског прејемства.

Стога, сама спољашња припадност Цркви и придржавање њених предања — иако суштински важни за свакога ко жели да спозна Истину Православља и окуси пуноћу њене благодати — не пружају, како је он говорио, никакве „гаранције“. Када се дотицао питања шта заиста одређује припадност појединца истинској Цркви, наглашавао је потребу да свако од нас лично развија интуитивни осећај за истину — способност расуђивања која би човеку омогућила да разликује дух православног хришћанства од свих његових лукавих имитација.

Да бисмо се заштитили од „духа времена” и остали верни истинском Православљу, морамо, пре свега, свим силама настојати да се у сваком погледу владамо беспрекорно — ревносно и свесрдно се посвећујући строгом и непоколебљивом испуњавању Божјих заповести, као и свих одредби, правила и прописа Свете Цркве.

Истовремено, не смемо имати никакво општење — а нарочито, разуме се, никакво молитвено или духовно општење — са онима који су отпали од истинске вере и Цркве, са онима који искривљују нашу Свету веру, са лажним учитељима или са расколницима, чак и ако неки од њих тврде да су православни.

Нека они иду својим путем, а ми својим.

Морамо бити искрени и доследни — следећи прав пут, уместо да оклевамо и колебамо се, или да покушавамо да угодимо свима из страха да нешто не изгубимо. Не смемо покушавати да „седимо на две столице” истовремено; јер, поступити другачије значи — речима великог јерарха Христове Цркве, светог Григорија Богослова — „причестити се квасцем лукавога и придружити се онима који су заражени” (Дела, I део, стр. 192).

Најгоре и најпогубније од свега јесте савремена равнодушност и недостатак начелности — што се често назива „ширином погледа” — а што се супротставља чврстом придржавању сопствених убеђења. У данашњем свету, таква убеђеност је потпуно изашла из моде и обично се етикетира погрдним називима као што су „ускогрудост” и „фанатизам”. Из перспективе ових савремених „мудраца”, произилази да би чак и свети мученици — на чијој је крви утемељена истинска Христова Црква — као и највећи свети оци Цркве, који су цео свој живот провели борећи се против јеретика, морали бити одбачени као обични фанатици или ускогруди људи! Нека нас Господ сачува од ове савремене „широкогрудости”, која — баш као и она „широка и пространа стаза” коју је сам Господ осудио — води право у огњеве гееене!

Али, шта је овим савременим „либералима” и „напредним мислиоцима” стало до огњева геене, када они чак ни не верују у њено постојање? Па ипак, неки од њих су сасвим кадри да „богословствују” на веома високопаран и самоуверен начин — или, тачније речено, да са дрском необавезношћу говоре о „новим путевима у православном богословљу”. Успевају чак да придобију и значајан број поштовалаца, који их искрено уважавају као стубове савремене православне богословске науке — наводно очишћене од „средњовековне схоластике” — и као угледне ауторитете за разумевање Православља!

Ми — поновимо то са највећом одлучношћу — не можемо ићи истим путем као ти „напредњаци”.

Јер њихов пут је, у суштини, преваран: то је постепено — и, што је најстрашније, често неприметно — удаљавање од Христа и Његове истинске Цркве. То је одступање од аутентичног православља, пут чији је крајњи циљ да од свих нас, као хришћана, начини „со која је обљутавила”.

То је опасан пут, који је лукаво осмислио ђаво — непријатељ људског спасења, лажов и човекоубица од почетка.