Овај догађај се одиграо 14. октобра 1998. на празник Светицховели у Мцхети, древној престоници Грузије. Георгиј, његов главни лик, прича:

– У то тешко време живео сам са породицом у Тбилисију. Био сам наркоман.

Преподобни Никон Бељајев, последњи оптински Старац пише о нечему што је за многе од нас „слаба тачка“, што бисмо често желели да избегнемо по сваку цену. Ради се о патњама и искушењима на која наилазимо током живота. Да ли ће нас, ако будемо довољно верни, Бог сачувати од сваког искушења или се ту ради о нечему другом? Како да се понашамо када искушења ипак покуцају на наша врата?

„И да се не бих понео за премнога откривења, даде ми се жалац у месо, анђео сотонин, да ме ћуша да се не поносим“ (2. Кор. 12:7). ), читамо у посланици апостола Павла.

Замислите ситуацију у којој човек живи у прелепој кући са прелепом баштом, са погледом на море и планине. Кућа је пуна чаша, добро здравље, невоље заобилазе. Квалитет живота који сам описао је најпожељнији за људе света и најстрашнији за хришћанина.

У име Оца и Сина и Светога Духа!

“Браћо и сестре, један законик упитао је Исуса Христа: Учитељу, која је заповијест највећа у Закону? А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе (Мт. 22, 36-39).