Необична прича ђакона Николаја Лавренова и његове супруге умјетнице и писца Јелене Живов.

Ђакон Николај Лавренов је примио у своју породицу три бебице при томе што он већ има шесторо дјеце.

Чуј, земљо, ево ја ћу пустити зло на овај народ,

плод мисли њиховијех, јер не пазе на моје ријечи,

и одбацише закон мој. (Јерем. 6, 19)

Видите ли, браћо, где расте и где сазрева зло? Не у крилима Божјим него у мислима људским. У мисли људске зло бива посејано од силе демонске, или од страсти телесних. У мислима људским зло расте, и грана се, и размножава се, и цвета, и листа, и најзад плодове показује. Благовремено Бог опомиње људе, да се тргну од злих мисли својих, како зло не би сазрело у души људској и донело горке и смртоносне плодове своје. Благовремено опомену Бог Каина, но Каин не хте чути опомену, него пусти да зла помисао на брата донесе зао плод, братоубиство.

Почетком 1945. године, Гаврило Дожић и епископ жички Николај Велимировић, под јаком стражом, стигли су у Беч, где су задржани три недеље. За то време, они су довођени недељом у Српску православну цркву Светога Caвe у Бечу, јер је непријатељ ипак толико био увиђаван, да им то није, као црквеним великодостојницима, ускратио. И док су стражари шетали пред црквом или стајали у самој цркви, дотле је епископ Николај, у олтару, на празним листовима светога Јеванђеља, гушећи се у сузама, написао три молитве: