Свештеник Алексеј Тимаков, настојатељ храма светитеља Николаја при Центру за борбу са туберкулозом (ЦБТ), настојатељ храма светитеља Николаја на Преображењском гробљу:

У нашем храму светитеља Николаја при Центру за борбу са туберкулозом, Литургија се по правилу служи двапут, средином седмице и недјељом. Долазе и пацијенти, и бивши болесници за које је храм постао родно мјесто, и медицинске сестре. Обично исповиједам по окончању богослужења, а затим се причешћују сви који желе.

 Једном је код архимандрита Серафима дошао Узбекистанац, довео је свог петнаестогодишњег сина, и пао пред ноге овом свештенику:

·  Баћушка руски! Помоли се за мога сина, има епилепсију!

·  А вјерујеш ли ти да Бог може помоћи? – упита отац Серафим.

·  Вјерујем! – одговори овај. – Свугдје сам био: код хоџе у Ташкенту, код хоџе у Бухари, у Самарканди, све сам обишао. Нико ми није помогао. Помози ти!

УМЕСТО УВОДА       

Драга браћо и сестре, прете да нас заточе у наше куће и станове по цео дан, и још да не можемо на Свету Литургију. Сада нам, више негом икад, треба помоћ Божијих угодника који су били у заточеништву, а издржалу у Христу. Пре свега и изнад свега, морамо се молити Светом Николају Велимировићу, који је читав Други светски рат провео у немачком заточењу, све тежем – од Љубостиње, преко Војловице, до Дахауа. Ево првог сведочења о њему – његовог синовца, Јована Велимировића.    

НИКОЛАЈ ПОД ОКУПАЦИЈОМ