Из Вашег писма разумео сам, да сте Ви склони признати неки посебни морал за политику, различит од морала у другим пословима и односима људским. То не може ништа друго значити, ма како се Ви о томе опрезно и фино изражавали, него да се оно што се у свакодневним пословима људским сматра непоштеним призна у политици поштеним и оно што је у осталим односима људским недопуштено у политици допуштеним.

Хтео си знати, да ли је исповест баш неопходна? Раније си се често исповедао, па си престао зато што ти се неко због тога насмејао.

Пишете, да би могли живети, Ви и Ваше три ћерке, са скромном пензијом, коју примате као удовица вишег официра. Али „мода однесе све“. Ћерке се отеле испод Ваше благе власти и стале под сурову власт моде. Узалуд Ви саветујете, објашњавате, молите – оне договарају једно те једно: ти то, мама, не знаш; то је култура, просвећеност, укус. Зар да ми будемо изузетак међу девојкама?

Приложио си ми уз писмо једну женску слику, која се у народу растура под именом Свете Богородице. Слика представља једну младу, веселу жену, са испуштеном косом преко рамена, са лицем дебелим, са уснама крмезовим, са хаљинама шареним. Без детета на рукама. И сам си увидео, да је то неправославни лик Богомајке али питаш: по чему ће човек лако познати православни лик њен?