У технолошкој цивилизацији, која се назива веком “еманципације и ослобођења” човек се у ствари еманципује и ослобађа од моралних принципа, моралних норми и гласа сопствене савести. Ако се срећа садржи у човековом унутарњем духовном свету, онда можемо рећи да је тај свет код данашњег човека осиромашен и максимално сужен, посебно у технолошки напредним земљама где људи чак и личе једни на друге. Има се утисак као да их је све програмирао некакав невидљиви хипнотизер. Људи добијају мноштво информација, али све су оне у суштини истог типа и веома су примитивне. Оне личе на понављање једног те истог сценарија у различитим варијантама међу којима скоро да и нема разлике.

Неки учен човек сретне пред црквом некаквог старца, пуког сиромаха, и поздрaви га: “Добар дан, желим ти, старче.” “Не сећам се да је неки дан био ружан за мене”, одговори старац.

“Ко сам ја?” – упита младић старца.

“Ти си оно што ти мислиш.” – одговори старац. – “Објаснићу ти једном причом.”

“Једног дана, поред градских зидина, у сумрак су се могле видети две особе које се грле.”