Еладије, келејник светог Василија Великог и очевидац чудеса његових, човек врлинаст и свет, који га по престављењу и наследи на архијерејском престолу, исприча ову истиниту ствар.

Пишеш да твој грех можда и није опроштен. Оци то схватају на други начин.

При свакој грешци коју човек почини, грех се опрашта кад се он покаје. Међутим, сећање на грех (представа о греху) задржава се до човековог последњег даха.

Ко си и шта си, не пишеш. Но потписујеш се као „безверац и добар родољуб“. Кажеш, како усвајаш основну догму московских безбожника о непостојању Божанства, а све остало што они проповедају одбацујеш, и остајеш – добар родољуб. О бедни човече, ко те наведе на клизавицу на којој нема задржања? Јер за што ћеш се ухватити, да би се вратио на висину, са које си поклизнуо у понор? Изгубио си веру; прекинуо си, дакле, уже које те везивало за Створитеља твога, пружио си обе руке у руке сатане, и опет мислиш задржати се где ти хоћеш!