Изаћи на улицу с «чирокијем» или у поцепаним фармеркама, или с минђушом у носу, или..., или... све донедавно је било немогуће. Већина људи би пропала у земљу од срамоте. И друштво је осећало да има права да фркће и да шишти, да пљуне и да се мршти на чудаке, који су дрско презирали просечне стандарде. То време је прошло. Његовом одласку људи су се прво радовали као лаком поветарцу слободе. Сад радости има мање, пошто је поветарац слободе често весник буре самовоље. Ја тако хоћу! Мени се тако свиђа! Није ваша ствар! Ове реплике се чују често и свуда. Желим да их оспорим. Не желим да их уништим, већ да покажем где им је место. И пре свега треба пронаћи ово место.

Дочекали су их радосно, дали им најлешу келију да се одморе, а за трпезом најлепша места.

Али Евгарије се стално мрштио и није могао да сакрије своје разочарање.

И ово су ми неки подвижници - мислио је он у себи. На столу пред њим било је разног поврћа, воћа, рибе, лепиња и свега у изобиљу. Када су донели и вино Евгарије је љутито рекао:

Молитвама мати Макрине откривене су нам награде које је Бог припремио онима који су стрпљиви за време великих искушења и који не осуђују друге ма колико их други мрзели или повређивали. Такви људи у овом животу, а и након овог живота осећају неописиво усхићење и све остале благодати.

          Опрез, секта!

           Предајем црквену историју на Московској духовној академији и студенти ми често постављају питање о епохи Ивана Грозног. На то питање одговарам: то је епоха митрополита Макарија. Што се тиче израза “епоха Ивана Грозног”, то није епоха, јер се епоха увек односи на неку целину. А у овом случају не може се говорити о целовитости.