Зашто би милосрђе било компликовано: рецимо, кад те моле да даш — дај, кад можеш да помогнеш — помози. Али да ли су сви људи призвани на пожртвованост ради ближњег? Можда је ово посао којим треба да се баве социјалне службе, а не Црква? Да ли добра дела могу да нанесу штету души?

„Умеш да побеђујеш, Ханибале, али не умеш да искористиш победу“. Тако су говорили Римљани о свом заклетом непријатељу и генију рата – Ханибалу Картагинском. Као што је познато, он је битке добијао, Риму је код Кане нанео невиђени пораз, себе је овенчао славом великог војсковође, међутим...

Ево речи које сам ја једном чуо и сетио их се недавно. „Ко се моли само онда кад се моли, тај се никад и не моли“. То није зен, нити „флоскула“ које се приказују као мудрост. То је жива истина, иако источни мудраци воле сличан начин изражавања мисли и формална сличност постоји. „Срамота је знати само оно што је познато“ – рекао је, на пример, један од њих.

Као кроз измаглицу видим себе – дечака од неких четрнаест година како са узбуђењем отварам прву страницу књиге чија душа болује од старости и употребе, ону, свим љубитељима антикварских штива, добро знану врсту лековите жутице с мирисом тамјана, благотворним попут дивне вечерње молитве: „Светлости тиха!”…