Грађанин града Солуна, Свети Димитрије, чији спомен прослављамо, био је градоначелник родног града. Бринуо се о добру својих суграђана и то не само о тренутним, садашњим добрима, већ и о будућим, учећи их Христовој вери. Император Максимијан, дошавши у Солун, због овога га је затворио у тамницу. Након тога се император предао једној недостојној забави: наиме, посматрао је као један гладијатор, по имену Лије, баца људе са једног узвишеног места, доле на копља. Али нашао се млади хришћанин, који је лишио цара ове недостојне забаве. Нестор, како се звао овај младић, наумио је да погуби Лија.

Кад jе у оно давно вриjеме силна руска царевина 1813. године потукла гордог и охолог Наполеона код Москве и када jе некада моћна француска воjска у паници почела да бjежи од силе руске, св. Петар Цетињски, велики неприjатељ Наполеонове политике, jе одмах написао jедну интересантну, поучну а и данас посебно актуелну прокламациjу народу црногорском и брдском. У њоj jе поред позива на оружjе за ослобођење Боке, Владика црногорски изнио и своjе jасне ставове о jедном великом и надолазећем злу - злу масонериjе.

У сусрет 25-о годишњици обретења моштију светитеља Јована (Максимовића)

Архиепископ Јован (Максимовић) се упокојио 2. јула 1966. године за време архипастирске посете граду Сиетла са чудотворном иконом Божије Мајке Курско – Коренском. Након богослежења отишао је у своју келију и однео икону пред којом се убрзо и упокојио. Сахрана се одржала у Сан Франциску али не одмах, јер је било потребно много времена да би се окупили сви архијереји. Митрополит Лавр ( у то време још у чину игумана) путовао је заједно са архиепископом Аверкием (Таушевим) три дана аутомобилом у Џорданвил, који је удаљен од Свето – Тројицког манастира више од 5000 км. Иако је време било необично топло, за време опела тело владике Јована није показивало знаке трулежности иако га нису балзамовали.