Пре неколико дана добио сам писмо од једног Србина из Калифорније кога сам видео само једном. Било је то када сам држао предавање у Мораги близу Сан Франциска. На крају предавања пришао ми је, представио се и рекао ми да је волео моје предавање. Додао је да воли и моје чланке објављене у Србобрану и другим српским новинама. У писму ми се обраћа са једном молбом и на крају напомиње да уколико желим да и други прочитају то писмо он ми даје дозволу да га објавим. Мало сам размислио, а онда одлучио да писмо објавим. Овде наводим текст његове молбе без икакве измене: 

 ...Отуда је и несхватљиво и погрешно да има епископа који народу који је те цркве подигао затварају цркве и забрањују њихову употребу за молитве и обреде. Турци и други непријатељи  Срба и православља су рушили цркве, а сада имамо православне епископе који их затварају.

За многе хришћане, укључивши и православне, духовност је само привремено  и повремено занимање. Темпо нашег дневног живота и наше прекомерно поклањање пажње  бригама овога света остављају нам мало или нимало времена које би могли посветити духовности. Ради тога, за велики број хришћана духовност је  непознато или веома мало познато и веома ретко доживљено искуство.

Протојереј – ставрофор др Матеја Матејић

О ОДЕЋИ  И ОДЕЖДАМА

ПРАВОСЛАВНИХ СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉА

 Заступници нове праксе да се верници причешћују – без припреме! – на свакој литургији, бране то аргументом да је тако било у почетку хришћанства. У свом чланку, “У праву су али – греше,” објављеном на српском у књизи Дозивања¹ а на енглеском They Are  Right yet – They Are and Wrong,” у књизи  Wake up Calls^2, навео сам шта је све било или није било у почетку, а сада је црквена пракса. Није  било велелепних храмова, литургије св. Јована Златоустог, Св. Васлија Великог, литургије Пређеосвећених Дарова, употреба Осмогласника, Триода, Пентикостара и много чега другог. Епископи су могли да се  жене, а сада тога нема.