6. марта 2016. године, у Недељу месопусну, о Страшном суду, патријарх московски и целе Русије Кирил обавио је чин великог освећења храма Светог Благоверног Кнеза Александра Невског – патријаршијског подворја при Московском државном иституту за међународне односе Министарства спољних послова Русије. Патријарх је затим одслужио Свету Литургију у новоосвећеном храму.

СТРАСНА СЕДМИЦА (грч: Μεγάλη Εβδομάδα - Велика седмица), последња седмица Васкршњег поста пре Пасхе - Васкрса, проводила се од најстаријих времена у најстрожем посту. Апостолске установе прописују да се ове седмице употребљавају само хлеб, со и воће, а Велики петак и Велика субота су потпуно без хране. Од давнина се назива Великом седмицом.

ИЗРЕКЕ О ПОСТУ - "ОСНОВИ СВИХ ДУХОВНИХ ДЕЛАЊА"

Средина вишедневних постова за многе је тежак период. Ентузијазам сa којим су приступили посту попушта, организам се често буни против ограничења, све напорније се бори против светске сујете, која посебно добија размах пред новогодишње дане. А онај ко је запао у униније, утучен је због своје немоћи. Тада је неопходна подршка мудрих духовних речи и поука. Издајемо збирку светих отаца и подвижника о значењу и важности поста, нагласивши посебно поуке о посту за децу, који је сада посебно актуелан. Није ћутала о том духовном подвигу ни народна мудрост – пример за то су пословице о посту...

ПОНЕДЕЉАК

Очи су Господње на сваком месту, гледајући зле и добре (Прич.15,13). О, кад би се овога увек сећала разумна твар! Тада не би смела не само грешити јавно и предавати се телесним излишностима, већ ни у унутрашњости, у покретима срца, не би допустила ништа што Богу није угодно. Стајала би она тада као војник пред царем на бојном пољу, са свом пажњом и строгошћу према себи, како не би испало да зна своју дужност и како због тога не би потпала под гнев и казну цареву. Дужности су њене заповести Божије, које одређују начин мишљења који јој је својствен, а и то каква је дужна да буде у својим осећањима и расположењима. У свему томе била би она тада у потпуности исправна.

ПОНЕДЕЉАК

Апостол Павле говори да су се Израиљци, прешавши море, крстили (1.Кор.10,2). Такво крштење је служило као знак њиховог разликовања од Египћана. А апостол Петар додаје: (Вода) и нас сада спасава крштењем као испуњењем праобраза (1.Пт.3,21). И наше крштење нас спасава и служи као камен међаш између тамне сатанске области греха и света, и светлог живота у Христу.

ПОНЕДЕЉАК

Страх Божији ненавиди неправду (Прич.3,13). Ненавидећи је, он је и прогони. Прогонећи је, душа постаје чиста и права пред Господом. А то и јесте оно што сада са толиким трудом тражимо. Значи, васпостави у себи страх Божији и подржавај га у себи, те ћеш овладати најснажнијим средством за исцељење самога себе. Страх Божији ти неће дозволити да грешиш, него ће те терати да чиниш свако добро у сваком случају. И на теби ће се испунити заповест: Уклони се од зла и чини добро (Пс.33,15), коју пророк даје онима који желе истински живот. Но, како доћи до страха Божијег?

          ПОНЕДЕЉАК (2. НЕДЕЉЕ ПОСТА)

Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега истиче живот (Прич.4, 22). Стекавши страх Божији, исповедивши се и причестивши се Светим Тајнама, Хришћанин у себи обнавља благодатне изворе који су потекли у нама светим крштењем, а који су потом толико пута били затрпавани нерадом и падовима у грех, да би затим толико пута опет били очишћавани покајањем. Сад су они поново очишћени од последњих падова. Чувајмо их, барем од сада, да се опет не затрпају непажњом, расејаношћу и небригом за оне делатности којима се одржава њихова чистота и њихов исправни ток.

Познати литургиста А. А. Дмитријевски је једном написао да су хришћани, његови савременици, скоро потпуно изгубили правилно схватање Великог поста.¹⁾ Алексеј Афанасијевич је имао врло занимљиво мишљење о узроку ове појаве: људи не познају главну богослужбену књигу Свете четрдесетнице – Посни Триод. Ово мишљење је изречено почетком ХХ века. Чини се да се наведене рачи православног научника у потпуности могу применити и на наше време.

„Ништа нема што би човека могло опоганити да уђе споља у њега, него што излази из њега оно је што погани човека“ (Марко 7:15).

То место, и њему слична, да нас храна не поставља пред Бога, спомињу обично они, који не љубе пост, претпостављајући да тиме, довољно оправдавају своје одсуство жеље да посте, упркос уставу и поретку Цркве.