Величамо Те, Пресвета Дјево, и поштујемо Твој часни покров...

Данас прослављамо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом, које добијамо услед великог милосрђа и љубави Пресвете Богородице према нама. Од оног времена, када је воља божанственог Страдалника и Спаситеља света у лику Његовог љубљеног ученика Јована Богослова учинила људски род чедима Пресвете Богородице, то покровитељство није се прекидало ни једног јединог дана. Тако је било у свим временима историје човечанства Мајка и чедо. Замислите се над тим речима, над најдубљим и најсветијим сродством, од којег чистије и светије не постоји на земљи.

☦ „Када видиш икону Пресвете Богородице, обрати срце к Њој, Царици Небеској, и заблагодари јој што се јавила тако спремна на покорност вољи Божијој, да је родила, нахранила и подигла Искупитеља света, и да у нашој невидљивој борби никада нећемо оскудевати у Њеном заступништву и помоћи“.

Преподобни Никодим Светогорац

Живеле и страдале у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија – мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој.

Празник Воздвижења Крста Господњег је толики да је Света Црква установила, као и пре Божића и Богојављења, посебна јеванђелска и апостолска читања недељом пре и после Воздвижења.

„Сећајући се, драга браћо и сестре, блажене кончине Богоматере, морамо се старати да се достојно припремимо за смрт, да је не дочекамо са страхом, него са радошћу; а за то нам је потребно стално сећање на њу. Ово сећање ће да постепено припреми нашу душу за прелазак у вечни живот, да се одрекне срце од свих чулних страсних земаљских везаности. Свети Оци говоре: „Ко се стално сећа смрти, никада неће сагрешити“.

Похвална беседа светитељу Јовану (Максимовичу)

Идеал православног монаштва – с осамљеном молитвом и тиховањем – западни свет слабо може да схвати. Практична Европа и рачунџијска Америка чак и светост желе да мере у категоријама «друштвене користи»...

Ако је икад седео на престолу земаљскога царства цар светитељ, то је био свети краљ Стефан Дечански. Грци, који су Словене иначе сматрали варварима, дивили су се красоти душе св. Стефана као једном најређем чуду тога времена.