header image
У раскораку са Светим Савом Штампај Е-пошта
четвртак, 07 август 2008

 Скоро пуних осам векова дели нас од великог историјског чина, када је Свети Сава основао самосталну Србску православну цркву; основао и њом управљао у складу са утврђеном и освештаном православном црквом, све подредјујући спасењу душа. Бринуо је о спасењу не само последњег Србина, него и иноверника где год и кад год је то могао. Са таквим живљењем и управљањем обезбеђивао је благослове изражене у сталном узрастању правоверја, у јачању и процвату србске државе коју су и непријатељи морали да уважавју.

    Један од основних предуслова за све те успехе састојао се у примени номоканонских одредби, тј. црквених и грађанских (државних) прописа, садржаних у највећој србској књизи, коју је сам Свети Сава увео у употребу тако што је сваком епископу уручио по примерак, да помоћу ње управљају, собом и другима. У првој реченици објаснио је да се та књига на нашем језику зове Законоправило, а у поговору исте каже се између осталог: "Сваки учитељ, тачније епископ или презвитер или неко други са учитељским чином, ако ове књиге не упозна добро, неће знати ни сам ко је. Али ако проникне у дубину богонадахнутих ових књига, као у огледалу видеће и сам себе какав је и какав треба да буде, а и друге ће познати и научити" (Иловачки препис, 1262. год.).

  Многе чудне појаве данас, како у Србској православној цркви тако и у србској држави, неизбежно намећу питање: Није ли благослов са овог народа отишао управо зато што смо потпуно занемарили поменуту књигу Светога Саве, као и завете што нам је оставио у аманет? Наш црквени и државни живот у сталном је раскораку са оним чему нас је он учио. Само именом, али не и живљењем настојимо да се називамо његовим стадом. Један од многих доказа за то је и чињеница да, са једне стране, имамо одлуку Светог Архијерејског сабора Србске цркве из 1939. године, која још увек није промењена, о томе да је "Крмчија" (назив који се појавио у Русији век и по после Светог Саве), односно Законоправило, наш званични канонски зборник, а с друге стране, у пракси имамо безброј појава и одлука које су сушта супротност ономе што у Јеванђељу и Законоправилу пише. Због таквих појава православни верници различито поступају: једни, а они су малобројни, постају чвршћи у вери, убеђени да је Црква Христова Божија установа коју човек, ма како и ма колико рушио, не може да поруши; други, којих нема много, лако се саблажњавају и хладе у вери; трећи, који су се недавно, и то за кратко време утростручили у Србији, одлазе у старокалендарце по узору на Грке; четврти, којих такође није мало, постају лак плен разноврсних секти, убачених углавном из Америке; пети, можда и најбројнији, у слабостима црквених људи налазе оправдање за своје слабости и равнодушност у вери, те тако постају духовни лешеви у Србској цркви.

  Уопштено гледано, многи од нас у Србској православној цркви спуштамо завесу између онога што смо дужни да учинимо и онога што хоћемо да чинимо. Лако се препустамо заблуди да смо "конзервативни" уколико у свест призивамо светоотачка правила што воде оздрављењу душе и тела, а да смо "савремени" кад показујемо како држимо корак са Европом и уопште, са данашњим кретањима у свету. Отуда и појава да појединци у Цркви своје образовање лакше уклапају у неке политичко-економске "савремене" токове, него у токове чистог црквеног живота и служења. Услед таквог понашања, навукли смо изнад Србије тамни облак који већ дуго заклања светлост, а у хладној сенци вучемо јалове потезе, живећи у заблуди да на друге остављамо утиске дивљења за оно што чинимо у области зване толеранције, екуменизма, хуманитарне помоћи...

Управо таквим привидом и сталним чињењем некаквих уступака свету - на штету добро обрађеног и ограђеног винограда Светога Саве, који се зове Србија, а ова без здраве Србске цркве увек је живи леш - успели смо да потиснемо благослове србских исповедника правоверја, мученика и светитеља. Не може једна земља, а још мање Црква, да буде благословена ако се у њој не живи свето, и ако се негује некаква хибридна и фарисејска "светост", од које се само раздори множе. Е управо ти раздори, у Цркви и нацији, више од свега другог жалосте наше претке на челу са светитељима Симеоном Мироточивим и Савом, а тешко ће оптерећивати и наше потомке. Због свега тога, незаобилазно ми се намеће мноштво питања, као на пример: Како би Свети Сава поступио када би се данас нашао у Србској православној цркви, видећи да је у њен живот унето много чега из државног и политичког живота, до те мере да на Светом архијерејском сабору, при доношењу појединих одлука, имамо чак и "уздржане"?! Тако нешто у Цркви је незамисливо, јер Јеванђеље налаже да наша реч буде јасно "да" или "не" (в. Матеј 5,37), а ако смо ни "врући" ни "хладни", него "млаки" - "избљуваће" нас (в. Откривење 3,15-16).

  - Шта би Свети Сава рекао на то што се и најосетљивије питање у Цркви - избор епископа све чешће врши по угледу на не ретку праксу расписивању конкурса за радно место или положај: унапред се зна ко ће бити примљен? На овогодишњем заседању Светог архијерејског сабора је то овако спроведено: прво је договорено и утврђено ко ће бити изабран, а потом је, на већ свршени чин, уследио, и то збрзано, "призив Светог Духа". Да ли Сабор архијереја из времена Светог Саве дозволио да се за епископа изабере недозрео, у вери недоучен, нездравом екуменизму наклоњен, пороцима склон кандидат (част и од Бога слава достојнима), само зато што треба удовољити нечијој сујети и похлепи, или зато што "моћници" врше притисак? И да ли би уз Светог Саву опстао у Цркви, не као епископ већ као мирјанин, човек на такав начин изабран, који тим поводом чак и пир приређује по хотелима? У Законоправилу се тако нешто најстроже забрањује и кажњава, а налазе се да епископ први помогне сироте, и да двапут недељно (средом и петком) обилази заточене. Уосталом, на чијем ли су зноју стечене те тако и толико потрошене паре, и то у данима кад народ у наметнутом рату масовно гине и гладује?! Ко, најзад, сме да повери таквоме бригу о спасењу душа? Реч је о Филарету. Славоспев Градимира Станића и Радомира Ракића о њему, објављен у Православљу бр. 774 од 15. јуна 1999. године, одраз је неговања притворног и забрињавајућег духовног стања у појединим црквеним срединама. Да ли ова двојица свесно изоставише да напишу када и на који начин је њихов "јунак" дипломирао на Богословском факултету? Не кумује ли се, таквим одлукама Светог архијерејског сабора, рађању нове, на провереним православним изворима засноване Србске цркве? Свестан сам тежине овога што кажем онолико колико сам свестан јеванђељске истине о томе, да је спасење душе вредније од свих блага овога света (в. Матеј 16, 26). Управо ради тога, дужни смо и обавезни да говоримо истину, јер једино она чини човека слободним (в. Јован 8, 32) и способним да воли (в. Јован 1,1).

  - Како би се осећао Свети Сава у Србији без веронауке? Ово поготово што се од појединих свештених лица, чак и од епископа, чује образложење: "немамо кадар за тако нешто"! Зато се, у недостатку веронауке и богословске будности, објављују многе књиге са православним ознакама а јеретичким порукама. Понекад су аутори таквих књига, на жалост, и поједини предавачи на Богословском факултету у Београду.

   - Какав став би заузео Свети Сава према Уставу Србије, пошто су Срби у њему, као конститутивни елемент државе, сведени на грађане и изједначени са мањинама, а православни верници изједначени са сектама? Уставом су Срби претворени у грађане, иако се њихов језик зове србски језик (не грађански), а вера - православна (не било која). Оно што смо рођењем од родитеља Срба постали - Срби, и што управо као такви чинимо државу Србију - Србијом, то нам се државни Уставом одузима. Зашто? Зато да се не би, тобоже, повредила осећања националних мањина. А ове, користећи то, од мањина постају нације и прекрајају границе Србије. Из обзира према иноверницима, и према свакојаким сектама које су углавном у Америци настале, и то у новије време, Уставом су Србској православној цркви одузета многа вековна права, иако без њених чланова као већинског становништва тешко да би Србија била препознатљива. На проглашењу таквог Устава учествовали су и представници Србске цркве.

   - Како би поступио Свети Сава кад би оцењивао каноничност одлука садашњег Светог архијерејског сабора? За многе од њих рекао би да су, као неканонске, произвеле духовну штету, а уз то, изазвале и непотребне трошкове за путовања и боравак епископа у Београду. Верујући народ србски не може а да не просуђује о домету и последицама саборских одлука, јер се оне, што је и разумљиво, највише преко њега преламају, изазивајући или склад или несклад.

  - Шта би Свети Сава рекао Сабору архијереја Србске православне цркве кад доносе одлуке о премештању епископа са епархије на епархију, што канони најстроже забрањују и кажњавају? Може ли премештени епископ да има благослова на другој епархији ако је због тога под тешком осудом Отаца, Васељенских и помесних сабора? Не навлачи ли се тиме гнев Божји и на народ којим премештени епископ хоће да паствује (израз Светог Саве)? Управо због свега тога за Светог Саву је незамисливо било премештање епископа. Он од Србске цркве није правио шаховску таблу. Није ни могао да дозволи да се чињењем изиграва оно што пише у Законоправилу, књизи урученој сваком епископу, коју, како је већ поменуто, и данашња Србска црква званично, додуше само на папиру, држи за свој важећи зборник црквених правила.  

  - Како би Свети Сава поступио са епископима и свештеницима који остављају своје стадо и одбијају да њиме паствују, за шта Свети архијерејски сабор изналази неканонска решења, а тиме се бесчиње само умножава? Удомљавање избеглих епископа и свештеника унело је поремећај код домаћег свештенства. Трајно удомљени и збринути, не желе да размишљају о стаду које им је било поверено. Према 16. правилу Прво-другог сабора у храму Светих Апостола у Цариграду (861. године), ако епископ одсуствује из своје епископије дуже од шест месеци потпуно се лишава тог достојанства.

 - Да ли би Свети Сава био у заједници са Светским саветом цркава, који заиста јесте збир јереси, у чијим замагљеним очима чак ни жене-свештеници нису за осуду, као ни брак хомосексуалаца? (Нека ми опросте Бог и Свети Сава што му име помињем са онима од којих би он као од нечастивог побегао).

- Како би поступио Свети Сава са србским епископима, свештеницима и верницима који се моле заједно са јеретицима? Поступио би онако како правила правоверних Отаца налажу: извргнуће и искључење из црквене заједнице.

- Шта би рекао Свети Сава Сабору Србске цркве на то што је дозволио (ако је дозволио) свом епископу да са председником САД, г. Клинтоном, учествује на некаквом "молитвеном доручку"? За коју ствар су се молили? За успостављање "новог светског поретка"? За успех у разарању Србије?

- Јесу ли се питали србски епископи који су ишли у посету папи, зашто Свети Сава није хтео да иде у Рим, иако је био релативно близу њега, путујући у Света места све до Синаја? Што се ти епископи нису претходно запитали и то, зашто је Свети Сава у Законоправило унео списе о латинском крививерју? Уместо тога, данас поједини прижељкују и раде на припреми терена за посету римског папе у Београду, без обзира што нас ниједан папа, кроз читаву насу историју, ама баш никаквим добром није задужио. Напротив. Данас се истиче некаква миротворна улога папе у овим нашим ратним недаћама. Сматра се да је управо у угрожености, на коју смо силом обесних натерани, најбоља прилика да се, уз остало (као што је, на пример, избор недостојног за епископа), и папина посета Србији "провуче". Смућен је и разбијен србски православни народ много чиме, а са папином посетом ће се још више разјединити.

- Да ли би у данашњем србском свештенству Свети Сава препознао своје ученике, пошто већина од њих мало времена има за духовне разговоре са верницима, а неуморни су у разговорима кад се поведе реч о политици, аутомобилу, становима, девизама...? Многима од њих као основно мерило о томе колико је ко верник служе, на жалост, резање славског колача и освећење водице, уместо да то буде превасходно Света тајна исповести и причешћа.

  - Има ли оправдања за ону прихваћену од стране Србске цркве могућност, пружену од државе, да свештена лица са царинским олакшицама увозе возила из иностранства. Требало је да осиромашени народ посматра утркивање у куповини луксузних кола (неки и по двоја), којима се лако робује и посвећује пажња већа него што се посвећује црквеноканонским обавезама. Шта је Црква са тим постигла на духовном пољу? Забележене поједине крађе тако купљених кола треба да нам служе за опомену и наук.

- Шта би Свети Сава рекао појединим србским епископима који, узурпирајући Божје право, олако, прерано, и за живота, једне људе сврставају у Рај (обично "ласкавце" - израз Светог Симеона Солунског), а друге у Пакао? На одлуке донете у гневу, било да се кажњава свештено лице (познавао сам свештеника из Мостара који је једанаест година био лишен причешћа), било световњак, Свети Сава би подсетио на забрану Светог Јована Златоустог о томе, да верника не треба проклињати.

- Шта би Свети Сава рекао Светом архијерејском сабору што одржава и проширује неканонску установу званих викарних епископа? Он такве није постављао! Данашње одлуке Светог архијерејског сабора о избору викарних епископа неканонске су. А донете су због нечије сујете и планова да тај неко, као будући патријарх, има што више својих људи.

 (Прештампано из часописа за духовни препород "Свети кнез Лазар" бр. 2. 1999.г.)

НАПОМЕНА:  Сва подвлачења у тексту, осим речи "Законоправило", су приређивачева!

Умножи и подај другоме, па ће те Господ за то наградити!

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 11 јун 2022 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 41 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.