header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Архим. Рафаил Карелин: Зашто је времена све мање? Штампај Е-пошта
уторак, 28 април 2009

Архимандрит Рафаил Карелин

ПРОБЛЕМ КОЈИ НИКО НИЈЕ РЕШИО

ЗАШТО ЈЕ ВРЕМЕНА СВЕ МАЊЕ ?

 Архимандрит Рафаило Карелин један је од најпознатијих духовника у Грузијској православној цркви, аутор неколико запажених књига (Слава Грузијске православне цркве, Солун 1994; Проповеди, Москва 1997; Изазов постмодернизма, Москва, 1999; Пут хришћанина, Москва, 1999; Црква и свет на прагу Апокалипсе, Москва, 1999; Хришћанство и модернизам, Москва, 1999) и мноштва чланака објављених у грузијским и руским часописима. Српској читалачкој публици његово стваралаштво предстваљено је књигом Са Христом ка висотама обожења: о подвижничком животу у Цркви, Цетиње, 2001

 

 +++

Човек данашњице даноноћно осећа вапијући недостатак времена: чини му се да време лети све убрзаније и убрзаније. Ноћ смењује дан, као да јутро отвара трепавице неба, а вече их већ за трен поново затвара...

У детињству нам се чинило да дан траје необично дуго, да Сунце полагано, готово неприметно, попут какве огромне лађе, плови по бескрајним пространствима неба, да би, најзад, после дуге пловидбе, доспело до луке скривене тамо далеко, иза планина на граници хоризонта. Наступа сумрак, као предворје ноћи, као пауза током које ће бити промењене декорације.

Али гле! Спада копрена ноћи, пали се, као свећица, прва звезда, искричаво разливајући своју светлост по дубинама модроплавог, кристално прозирног неба. Прође неко време, појави се друга звездица, да би се небо наједном прекрило звездама, као да је нечија рука расула цео навиљак огњене сламе по небеском своду. Све је тамније плаветнило неба, све сјајније звезде над земљом. А тај почетак ноћи за дете траје дуго, дуго, помислило би – неколико година. И само време детету се чини мелодичним и лаким, попут полако певане успаванке.

А каквим нам се то исто време чини сада? Чини нам се да се оно скратило, као да га је нека невидљива сила савила у свитак или свом силином притисла, као што се теретом одозго притисне савитљива опруга. Недостатак времена је хронична болест нашега века. Задувани смо од немања времена, као да нам недостаје кисеоник. Наше доба, доба техничког напредка, требало би да нам пружи могућност да стижемо да урадимо више него икада раније; па ипак, сви ми осећамо да време ишчезава у незнаном правцу, као да се сурвава у дубоку провалију, тако да не успевамо да изађемо на крај са оним обимом посла који смо раније завршавали са лакоћом.

 

ДИМЕНЗИЈЕ ВРЕМЕНА

 Многи веле: «Сећам се онога доба када смо читали добре књиге, посећивали се и дружили, понекад радили и у две смене, а сада – лепо немам времена ни да отворим књигу, а са пријатељима најчешће разговарам телефоном.»

У чему је проблем? Зар је могуће да је хронично болестан сам хронос? Рекао бих да се најдубље мисли о времену могу наћи код блаженог Августина у његовој бесмртној «Исповести». Августин указује на чињеницу да постоје два начина мерења времена: спољно и унутрашње. Спољни аспект времена односи се на календарско време, које поседује одређене објективне оријентире прихваћене као еталони. Та димензија времена је стабилна и константна. Унутрашња димензија времена односи се на његов душевни доживљај, на његово опажање у складу са ритмом и процесима у самом организму. Ово време је субјективно, и њега човек доживљава као непрестану компресију, као скраћивање и убрзавање самих календарских периода.

Ова загонетка тешко се може одгонетнути, и зато овде неминовно улазимо у сферу претпостваки, у својеврсно моделирање. Човек је у сваком трену изложен приливу информација. Те информације не нестају, него се складиште у његовој меморији у некаквим нама непознатим кодовима. Свака информација изискује одређено место у аналима меморије, и зато можемо рећи да се у нама стално одвија процес прераде спољне информације.

Ако бисмо психу упоредили са куглом које се окреће око своје осе, код детета је та кугла мање оптерећена информацијама, она се зато креће брже, и то је разлог због кога му се време чини споријим. Касније та кугла, примајући нове информације, постаје све тежа, њено кретање се успорава, и човек то субјективно доживљава као убрзање самог времена. Разуме се, ово је само једна веома груба схема, међутим, немамо претензије да овде понудимо математичку формулу времена коју још нико није успео да извуче из корена бесконачности. Жеља нам је да само појаснимо своју мисао.

 

ДВОСЕКЛИ МАЧ

 Знање је попут двосеклог мача: с једне стране, оно нам пружа ослонац, а са друге, прилив информација, затрпавајући нашу психу, одузима нам и само време. Штавише, сувишна информација остаје на површини; она се не претвара у знање, него ушљаку, у мртви баласт смештен у нашој подсвести као у потпалубљу.

Зашто су подвижници одлазили у пустиње или се затварали у својим келијама као да су у гробовима, узимајући са собом само најнеопходније ствари? – Управо да би се изловали од информација споља, тачније, да би их свели на минимум. Зато им је мисао постајала бистра и проницљива, а молитва задобијала посебну дубину. Чак и најједностванија ствар коју поседујемо заузима одређени простор у нашој души. Човек мора да чува ту ствар, да се брине за њу, да је – изразићемо се сликовито – начини делићем своје душе. Да, управо је то у питању: ствари не заузимају само простор у кући, него и у души – у мислима и осећањима. Те ствари скраћују оно време које је димензија доживљаја душе, као да га гутају. И зато, ослобађајући се од ствари или на неки начин мењајући амбијент у коме живи, човек осећа као да расте потенцијал његове душевне слободе.

 

КО ВЛАДА СВОЈИМ ЧУЛИМА ВЛАДА ЧИТАВИМ СВЕТОМ

 Духовни живот мора бити усмерен на борбу за време. У нашем односу према спољашњем времену од великог су значаја доследност и постојање реда у обављању послова. Ако је наш однос према пословима хаотичан, за њихово извршење потребно нам је далеко више времена него што ти послови објективно изискују. Потребно је такође смањити своје потребе, телесне и душевне, и тада ће многе бриге отпасти саме по себи. Када је реч о унутрашњем времену, морамо имати изузетно добар филтер који је у стању да пречисти бујицу информација што надиру на нас. Поред тога, морамо научити да неко време проводимо у тишини, остајући насамо са својом сопственом душом. Наше очи, уши и језик често се претварају у пукотине кроз које се неконтролисано излива унутрашњи садржај нашег бића. Ово води ка унутрашњем опустошењу. Зато хришћанска аскеза захтева контролу спољашњих осећања и оног великог дара који називамо «речју».

За обраду, паковање, сортирање и складиштење информација у огромним магацинима меморије неопходно је константно расходовање психичке енергије. Ако информације свих врста: вербалне, сликовне итд., укључујући и оне емоционалне, прелазе одређени ниво, оне, попут тешког рада који превазилази наше снаге, разарају психу и ремете равнотежу између механичке и креативне меморије. Познато је да човек који уноси велику количину хране чини своје тело тромим и подложним болестима. Његови мишићи претварају се у сало. На исти начин долази и до «психичког дебљања», када меморија постаје проширено црево душе.

Највећи енергетски потенцијал поседује људски дух – то око душе. При изложености бујици информација, што већ личи на поплаву, душа одузима енергију духу и тиме као да атакује на дух. Душа, као агресор, окупира област која припада само духу и црпи његове снаге, као вампир сише крв своје жртве. Дух малаксава и клоне, а уколико овакво стање потраје годинама, дух се парализује, не могући више чак ни да схвати стање у којем се нашао, нити да осећа бол.

Покушамо ли да дефинишемо стање нашег духа у овом моменту, рећи ћемо да је то стање дремања, које ремети по које кратко буђење, а на њега се надовезује дубоки сан. А у сну се губи осећај за време.

Време отргнуто од вечности заиста пролази као сан. Хришћанско подвижништво није ништа друго до реанимација духа. Простори душе морају се ослободити од одраза и сенки спољашњег света, од његових копија, да би се духу пружило оно што му припада по праву његовог царског рођења. Тада ће човек поново осетити велику сместивост времена, осетиће лакоћу због збацивања са себе терета нечега што му је туђе и доживеће радост попут оне која га је много пута испуњавала у детињству, а чију је драж касније изгубио и заборавио.

Подвижништво подразумева покајање, молитву, борбу са страстима и контролу над пет чула. Преподобни Симеон Нови Богослов писао је: «Ко влада својим чулима, влада читавим светом». Додаћемо: зато што их у тешкој борби покорава Ономе Ко је саздао свет – Творцу времена и вечности.

Извор: Православље, 1.април 2003.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 28 април 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 76 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.