ДОЂИ И ВИДИ

(Иконостас и светиња олтара у православном предању)

        Кад нам иконостас неће бити потребан

„Иконостас символизује границу између тварног и нетварног света, која, захваљујући Христу, није апсолутно непролазна, али није ни савим ишчезла“ (ишчезнуће о Другом Доласку Господњем, додајемо ми.) Хришћански „езотеризам“ јерархизира паству, али оставља сталну могућност општења међу њеним нивоима: „То је символизирано периодичним отварањима Царских Двери, одакле јереј долази да верне причести Светим Тајнама“. Недостатак иконостаса код римокатолика указује на чињеницу да је у папизму избрисана разлика између тварног и Нетварног, и остала само разлика „природно“ - „натприродно“ (заиста, основно по чему Православље није исто што и римска јерес јесте учење о нетвореним енергијама Тројице којима се човек обожује; за паписте, благодат је тварна, и мост између Творца и творевине остаје непремошћен.)

  Доћи ће тренутак када нам материјални иконостас неће бити потребан. Али, не само иконостас - него и храм. У оном граду са дванаест врата, у Небеском Јерусалиму, нема храма, „јер храм је његов Господ Бог Сведржитељ, и Јагње“ (отк. 21, 22). Тада неће бити ни сунца, ни месеца, „јер га слава Божија освјетли, и свјетлост је његова Јагње“ (Отк. 21, 23). Праведници ће Бога видети лицем у лице, и Име Његово биће на челима њиховим (Отк. 22, 4). Свеце које смо гледали на иконостасу, и Мајку Божју пречисту, ако се удостојимо - гледаћемо непосредно. А то је велика слава, велика радост, велика нада сваког хришћанина. Уосталом, причешћива- ћемо се Христом још присније него до сада, као што певамо на Васкрс, а свештеник изговара на свакој Литургији: „О, велика и најсветија Пасхо наша, Христе! О, Мудрости, и Речи Божја, и Сило! Удостој нас да се још присније причешћујемо Тобом у невечерњм Дану Царства Твога“. Неки су имали благослов Божји да осете сладост Царства и пре смрти. Они су, онолико колико је то телесном бићу могуће, доживели миомир непосредног додира с Богом и светима Његовим. Ево исповести једне Рускиње, која је за време операције, 14. марта 1996. године у Великом посту, доживела клиничку смрт (њено име је Наталија Седова):

>>Решавајући финансијске тешкоће породице, радила сам дан и ноћ, сасвим заборављајући на Бога. Већ више од месец дана нисам посећивала храм, нисам се исповедала, нити причешћивала Светим Тајнама. Накупљени непокајани греси су оптерећивали душу. Али тако дуготрајно непосећивање храма оправдавала сам пред својом савешћу која ме је тиштала и пред Богом привременим околностима, великим умором и недостатком времена. Са изненадном вешћу о ономе што ме чека сав мој живот и његове вредности нагло су се променили. И те дуге и мучне ноћи пред операцију уопште нисам спавала, мислећи како ми је најважније и једино ми сада преостало само спасење душе. Свест о својој греховности доводила ме је у мучно очајање. Унутар мене је све горело ватром која мучно пали. С муком дочекавши јутро и оставивши припреме за болницу, главом безобзира сам појурила у познати манастир код свештеника код којег сам се раније увек исповедала, надајући се да ми неће одбити помоћ. На моју велику срећу, баћушка је био у манастиру. Више од часа сам провела у покајању срца и плачу. Господ је био тако милостив да ме није одбио да се причестим Светим Тајнама. Одмах ми је било лакше. Тајне су скинуле с моје помрачене душе тежак терет. Поуке свештеника, који није крио истину и припремао ме за најгоре, веома су ми помогле да изађем на крај са животињским страхом и да се правилно припремим за операцију. Умиривши се најзад, препустила сам се вољи Свевишњег.

 Све преостало време до операције сам понављала Исусову молитву. Трудећи се да је не изгубим, легла сам на операциони сто. Када је "кренула" анестезија и када сам у устима осетила хладноћу, мисли су почеле да се расплињавају, као да се топе. Стигла сам да у мислима изговорим само: „Господе, у руке Твоје..." Али затим сам, прикупивши снагу, осећајући сву важност те молитве у тако судбоносном тренутку свог живота, ипак довршила:"... предајем дух свој".

 Пре овог случаја сам неколико пута подносила операције под потпуном анестезијом. И сваки пут када сам долазила к себи, имала сам само осећање дубоког сна без снова. А овога пута... Када сам завршила молитву као да сам излетела некуда. При томе ме свест није напуштала ни за делић секунде. Као да сам изронила у другу димензију. Признајем одмах да је то што је почело да ми се дешава од тог тренутка било ван земаљских осећаја и појмова. Узимајући у обзир оскудност људског језика, не може се у потпуности описати. Али сам се ја ипак усудила да то учиним, вођена небеском вољом...

 Ништа у мени и ван мене ни издалека није подсећало на земаљско. Сви људски осећаји су одмах ишчезли. Све земаљско је отишло, нестало без трага. Али сам тачно знала да сам то ја и да се то све мени догађа. Осећаји себе били су толико неземаљски убедљиви и целовити да је људском уму то немогуће да оцени. На земљи пак, оптерећени телом, осећаји себе веома су ограничени и затворени у својем "ја". Осим тога, људска свест, непрестано раздирана бујицом мисли и буром емоција, нема целовитост, како сам након извесног времена схватила када сам оценила своје стање ТАМО.

 Дакле, моја свест је била јасно и разговетно сабрана у једно. У следећем тренутку сам одједном хтела да одредим себе, да схватим: шта сам ја, ко сам ја? И моја свест се неочекивано и невидљиво одједном одвојила од мене саме. Угледала сам себе са стране. Могла сам да посматрам себе саму веома подробно. То звучи земаљски, у најмању руку чудно и мало налик на истину. Али ТАМО влада посебна реалност и посебни закони постојања, који апсолутно нису потчињени нашем разумевању...

 Ако се говори о времену цела та епизода се догађала врло брзо. Али и временски појмови су ТАМО исто тако својеврсни: време ТАМО као да постоји у времену. И тренутак када сам посматрала себе са стране био је самосталан и широк комад времена у општем току тренутних догађаја који се ни на тренутак не заустављају.

 У следећем тренутку сам угледала пред собом огромни светли простор каји изазива огромну и светлу радост. Тај необухватни светли простор пружао се до хоризонта који се јасно видео. А иза мене, осећала сам, била је граница која ме одваја од провалије (тако сам осећала оно место одакле тек што сам "дошла"). Као да сам се налазила у равни испод које је био мрачан и глуви бездан. Ова невидљива и непозната раван одвајала је онај тешки и мрачни бездан од бескрајног и светлог простора у којем сам се сада нашла.

 Још на земљи, пре операције, очајнички сам молила да ми Господ да барем још мало времена, макар сасвим мало, да бих вратила дугове ближњима. Ревносно сам Га молила за то да ми да ту могућност. И када сам се нашла ТАМО у мени је био једини циљ. Све је у мени било потчињено и усредсређено на тај циљ. То је била неодољива жеља да неизоставно доспем до ЊЕГА. ЊЕГА Који је био изнад свега и у свему, Којем је потчињено све постојеће. Реч "Бог" у мојој свести у том тренутку није била присутна. Али сам јасно знала да је то Последња Граница, Господар свега, Судија. Морала сам да доспем до ЊЕГА с МОЛБОМ. С МОЛБОМ коју сам донела са собом отуда откуда тек што сам дошла и од које у мени и за мене ништа није било важније. То је било једино важно за мене. Чак нисам ни поимала, нисам размишљала о томе, у чему се састоји та молба. Али управо та МОЛБА је била једини покретачки чинилац који ме је приморао да с неодољивом жудњом свим својим бићем тежим ЊЕМУ - ето шта је испуњавало сву мене.

У извесном тренутку сам се осетила сасвим усамљеном. Али то је био само тренутак. Зато што је у следећем тренутку (независно од мене и моје побуде) одједном почело кретање у којем нисам више била сама. Одмах сам осетила нечије присуство иако још увек нисам никога видела. Али неко или нешто веома топло, велико и поуздано одједном се појавило однекуд поред мене, штитећи и пратећи ме у кретању које је изненадно почело. Имала сам осећање да је тако неочекивана појава некога дата с највишим одобрењем, из саосећања према мени која сам доспела у необичне услове, као подршку мени и усмеравање мене. Одмах сам осетила у себи сигурност и поверење према непознатоме водичу и покушала сам да саопштим свом сапутнику своје намере. Али то је било потпуно сувишно јер је он и без мог саопштења знао све о мојој намери. Без поговора се потчињавајући мојој главној жељи, мом циљу, он ме је повео са Собом.

 Мало ћу се удаљити од теме да бих допунила своју причу. Неколико дана после операције посетила ме је сусетка. Испричала сам јој без икаквих подробности о томе како сам за време операције "путовала". Ту се она сетила да је пре више од седам година, исто тако се налазећи под општом анестезијом за време операције, она такође "путовала". Почела је врло подробно да описује све и ја сам била запањена невероватном сличношћу (чак у ситницама) са мојим утисцима. Утисци њеног путовања били су толико снажни да се она сећала свега с јасноћом која не бледи од времена и која траје ево већ више од седам година. Али у нашим "путовањима" била је једна врло значајна разлика. Наиме: моју познаницу ТАМО нико није пратио и она је доживела ТАМО осећање неизмерне усамљености. Могу још да додам да она верује у Бога, али није православна и некрштена је; она одриче Христа као Спаситеља.

 Сада ћу поново наставити о свом путовању. Сапутника који је усмеравао наше заједничко кретање осећала сам све јасније и јасније. Све више сам бивала свесна да га је нечије највише одобрење обавезало да ми покаже све то и да морам да прођем цео тај пут који ми је одозго одређен. Али мноме је све више владао само један циљ - што пре доспети до ЊЕГА. Мој сапутник, чинило се, одмах је схватао све што се догађало у мени. Сваки покрет у мени се одмах, као мисао, преносио на њега, као приликом разговора двоје људи који се међусобно добро разумеју. Али језик нашег општења уопште није био људски. Схвативши моју нестрпљиву жељу, мој водич ми се без поговора потчињавао. Ми смо се ускоро нашли у ограниченом простору у чијем је средишту био некакав левак. Тај левак је под нагибом одлазио унутар неког непознатог простора испод нашег. Неодлучно сам се зауставила сасвим близу тог левка. Зауставио се и мој водич. Као да смо нешто ишчекивали, осетивши да треба стати.

 Сада ми се указала прилика да разгледам свога сапутника у свим појединостима. Није био ни мушкарац, ни жена. Дуга таласаста коса падала му је с главе на раширена крила и стапала се с њиме у једно. На њему је била одежда која је скривала удове. Сав мој сапутник - његова глава, лице, дуга распуштена коса, крила и одежда - светлуцали су, преливајући се у таласима боја, што је веома личило на преливање светлости на седефастој површини морске шкољке. Његово тело по свом својству није личило на грубо људско тело већ као да се састојало од непровидног чврстог етра. Миомирис који је излазио из мог сапутника није био обични мирис. Био је то необично чудесни духовни миомирис који никада нисам до тада осетила у земаљским условима. Његово лице, исијавајући неземаљски мир, било је благо и спокојно. Ту су биле и очи, и нос, и уста. Али све је то било јединствено, без оштрих граница и обриса, још више изражавајући тиме благост и лепоту лика.

 Касније, на земљи, покушавала сам да схватим зашто ми је мој сапутник био тако запањујуће познат, као да ме је подсећао на некога. Након извесног времена сам се сетила. Да, да, без сумње - "Тројица" Андреја Рубљова! Прекрасни ликови иконе изражавају исту непомућеност и спокој, исту благост и лепоту неземаљске смирености. Па чак и спољашња сличност, пропорције лица и тела, веома су блиске пропорцијама спољашњости мог сапутника која је веома подсећала на ликове са староруских икона. Помислила сам како се у молитвеном подвигу светим иконописцима откривало истинско виђење света, света невидљивог, скривеног од грешних телесних очију.

 Док сам разгледала свог сапутника он ми је дао да схватим да смо близу мог жељеног циља. Све време нашег општења јасно сам осећала још и то да је, потчињавајући се мени, он још више био упућиван и у потпуности потчињен вољи одозго, вољи која је невидљиво, али неотуђиво руководила и управљала њиме све време. Такође сам јасно осећала да је мој сапутник знао оно у шта ја нисам била посвећена. Али у мени због нечега није настајала ни најмања жеља да сазнам више од онога што ми је одозго било допуштено.

 У следећем тренутку сам видела како исти такви људи као ја, са својим водичима, појављујући се одједном однекуд, муњевито лете у левак и нестају тамо као да бивају упијени и усисани њиме. Као безбојне прозирне сенке промицали су један за другим. Сапутници су држали своје штићенике међу крилима, брижно покривајући њима свој драгоцени терет. Простор где сам се са својим водичем задржала из за сада мени непознатих разлога био је за њих само кратак тренутак на путу ка њиховом циљу. Пратећи погледом сенке које промичу, мој сапутник је гипко окренуо главу и ја сам угледала његов исто тако прекрасни профил. Извесно време је спокојно посматрао све што се догађа као да нешто ишчекује. Одједном је у мени поникла неодољива жудња - тежља да заједно са свима уђем у тај левак. Али мој сапутник је тренутно схватио шта се догађа у мени и одмах ми је ставио на знање да му се придружим. Не размишљајући, одмах сам се и за трен нашла под његовим раширеним десним крилом. Одатле сам, као из сигурног уточишта, посматрала оно што се догађа. Моје нестрпљеље је нарастало све више и више и била сам у недоумици: шта чекамо? Била сам нестрпљива да се потчиним општем кретању и да уђем у левак који ме је мамио. Али мој сапутник је, чинило се, ишчекивао тренутак да ми саопшти оно што сам и сама морала да наслутим, не настојећи на своме. На крају крајева он ми је рекао: "Још није време".

Рекао ми је то врло убедљиво и чврсто. Ја сам се одмах, не размишљајући, сложила с њим, као да сам тренутно схватила све, схватила да ми није време да доспем ТАМО. Од тог тренутка сам одједном осетила како сам почела да се крећем наниже, сада већ у сасвим другом простору. Као да сам испала из оне димензије и спуштала се наниже, летела сам сама, без свог водича. Али његов изненадпни нестанак нимало ме није узнемирио и уплашио.

Падала сам кроз белу маглу, пре је то била бела светлост, и било ми је мирно, добро и спокојно. Све моје жеље, које су пре тога обузимале све моје биће и биле за мене најзначајније и најважније, неочекивано су нестале, раствориле се, не оставивши ни трага. Блаженство, које сам у замену за то осетила, немогуће је изразити јер ништа што би иоле личило на то у свом животу нисам доживела (а уопште нисам ни наслућивала да тако нешто постоји). Све је око мене било стање бескрајне и безграничне ЉУБАВИ према мени и према ономе што ме окружује.

  Све је била свеобухватна ЉУБАВ која потиче од ЊЕГА, ЉУБАВ која је прожимала и обухватала све моје биће, одазивајући се у мени детињом преданошћу и исто тако несебичном љубављу према свом Створитељу. Испунише ме блажени трепет и безгранична срећа. Сва као да сам постојала само ради те трепетне љубави према ЊЕМУ, истовремено свим својим бићем упијајући ЉУБАВ коју исијава Свевишњи. И није било ни граница, ни краја дубине те свеобухватне и свепрожимајуће ЉУБАВИ. Чинило се да све што постоји уопште јесте само ЉУБАВ и ништа више.

Извесно време сам се спуштала тако, уживајући у неземаљској спокојној срећи и слатком блаженству. Али када сам се спустила ниже и била већ ван беле светлости, осећања блаженства су нестала одмах и без трага. Тренутно ме је обузео нељудски крик-плач. Као да сам се пренула: па ја нисам могла да МУ пренесем оно најважније, оно ради чега сам направила цео тај пут. И сазнање тога бацило ме је у неизрециви ужас.

Уперивши "поглед" увис, почела сам да призивам Бога. У мојој свести се већ појавио појам-реч "Бог". Призивала сам Га са очајањем и плачем, непрестано понављајући: „Господе, опрости ми! Господе, спаси моје дете!" - али још не речима, већ, рекло би се, свим својим бићем. Осећај неподношљиве туге био је у мени неизмерно дубоко. Као да сам бивала лишена нечега што је било једини смисао мог бивствовања и састојала се сада само од нељудског бола, неутешног вапаја и непрекидног јадиковања за Богом. Да, па ја сам се лишила те безграничне ЉУБАВИ, и то је било мучно, тужно и неподношљиво за мене. Као да сам сваке секунде поново и поново умирала, изгарајући непрекидно од мучног бола који ме је обузимао.

Касније, на земљи, сваки час сам се у мислима враћала успоменама на ту бескрајну божанску ЉУБАВ и успоменама о неиздрживој тузи, поредећи их. Вероватно је да ми није била случајно показана тако огромна разлика тих стања. Сада ме она, та стања, као две тачке између Бога и таме, непрестано подсећају на смисао мог земаљског постојања и на то чему треба да тежим у овом животу свим снагама. Сећање на тај бол и тугу које сам доживела због одвојености од Бога, навела ме је на мисао да чак и доживевши то, могу само неодређено да наслућујем онај безизлаз и она страдања у којима се муче грешници у паклу, неутешно призивајући Бога. И њихов страшан бол је велик не само због тога што горе у пакленом огњу него и због тога што су одвојени од Бога, од Његове безграничне ЉУБАВИ. И нпје ли та одвојеност од Бога горење у паклу а рафиниране демонске муке и страшна мучења нису ли последица потпуне одвојености и апсолутне незаштићености Божанском ЉУБАВЉУ? Сада сам схватила да људска природа, потпуно обузета световним бригама, није у стању да схвати сав ужас и безизлаз грешника који се мучи у паклу. Ми живимо на земљи тако као да нас смрт с њеним неизбежним променама у постојању неће лично дотаћи.

Мој безизлазно тешки плач није престајао и разарао ми је душу. Тако је то трајало неко време, али сам одједном у извесном трепутку јасно осетила да Га видим. И Његово присуство је одмах испунило све белом светлошћу. То је било нешто моћно и свеобухватно, нешто што нема конкретне облике, што испуњава собом све постојеће и исијава собом белу светлост, светлост незалазног Вечног Сунца. Заслепљујућа величанственост Створитеља изазвала је у мени још већи трепет и јецаје. Била сам потресена и потпуно испуњена свим оним што ми се открило. Затим сам приметила да се поред Њега налази још неко, али много мањи, и његови обриси су по општој силуети подсећали на људске: глава и, рекло би се, горњи део скупљених крила и рамена а све остало је утонуло у белу маглу-светлост. Лице исто тако нисам видела јер се оно такође растворило у белој светлости. Осећала сам љубав и топлину која излази из њега према мени и још то да ми је познат по тој топлини и саосећању према мени. Тај неко, који ми је тако опипљиво познат, говорио је с ЊИМ (БОГОМ) И ја сам јасно схватала да се тај разговор непосредно тиче мене. Он као да је посредовао за мене пред Богом. И у мој очајнички плач који се ни на тренутак није прекидао и нехотице је ушла скрушеност невероватне снаге, скрушеност због своје греховности, скрушеност која је све више расла.

 И Господ је, чинило се, чуо мој плач. И то што ме је Он најзад услишио, почело је да делује на мене умирујуће, као да ми је поново почела да се враћа Његова ЉУБАВ коју сам изгубила. Али, ма колико то било чудно, мој скрушени плач се и даље није прекидао, он је постајао све дубљи и јачи.

 У извесном тренутку бела светлост и све што је она садржала почели су да нестају и као да се растварају. Осетила сам да се спуштам у гушће слојеве. Од додира с том густином осећаји су постепено почели да се мењају у мање пријатне. Плач-молитва у мени није престајала и, штавише, појачавала се, али је већ изражавала, заједно с покајањем, и дубоку захвалност Свевишњем.

 Спуштала сам се све ниже и ниже све док изненада нисам чула гласове који већ звуче на сасвим земаљски начин, као и одломке реченнце: "... Она се буди..." Иако телесних осећаја још није било на известан начин сам осетила да ме некуда премештају. Видела сам пред собом белу маглу и мислила сам да се можда враћам натраг, онамо одакле тек што сам се спустила. Касније сам схватила да је то био болнички зид покривен белим глеђосаним плочицама. Али до тада дуго нисам могла да схватим где се налазим. У извесном тренутку сам схватила да призивам Господа већ наглас, људским језиком. Понекад сам ирекидала молитву да бих постављала питања упућена гласовима које сам раније чула: „Где сам ја? Ја сам на земљи? ... Да ли сам ја човек?"

Тада сам зачула благи глас сестре која ме умирује потврдним одговорима. Постепено и лагано сам постала свесна да сам то стварно ја, да сам на земљи, и да се завршило све оно што је морало да ми се догоди - али шта заправо, још увек нисам била свесна. Пре операције сам се веома бојала да се нећу више пробудити, да ће моји најближи бити потресени тим губитком и да ће им бити врло тешко без мене. И моја молба ЊЕМУ (Богу) састојала се из молбе да ме за сада још остави на земљи да бих "вратила дугове ближњима". А што је најважније, на мене је веома јако деловала моја греховност. Добро сам знала да не могу да "одем" у онаквом лошем стању у којем сам се налазила...

Мој очајни крик-плач се стално настављао, те сам осећала као да ме пеку усијаним гвожђем. Касније сам схватила шта ме је тако неподношљиво пекло. Биле су то сузе. Оне су као бујица текле из мојих очију, тако да ми је сва одећа око врата била мокра.Постепено је целу почео да ме испуњава телесни бол који тишти. Осетила сам како се лагано враћам у своје тело.

 Моје враћање у тело је било дуготрајно и непријатно. Нарочито у првом тренутку схватања онога што се догађа. Осетила сам непријатну земаљску тежину која се као растопљено олово уливала у мене, силну жалост и дубоко разочарење због повратка на земљу.

Али, упркос тако негативним и непријатним осећајима, у мој плач-крик ушло је заједно с благодарношћу и сазнање да је моју молбу Он ипак услишио...

По речима медицинске сестре, више од сата и по сам дозивала Бога, очајно и са сузама. С напором су ме убедили да не галамим јер је у соби било још болесника, након чега сам престала да то чиним  гласно али сам наставила у мислима још дуго, све док нисам упала у сањиву несвестицу. Почели су да ме оперишу у шест часова увече. У два часа ноћу сам се пренула, сећајући се свега веома живо. Мноме је све јаче и јаче почела да овладава неодољива жеља да устанем и запишем све оно што ми се догодило. Све више је расла убеђеност у то да то морам да учиним не за себе већ ради некога. Као да ме је неко приморавао да то учиним. У том тренутку сам имала утисак да је оно што ми се догодило ТАМО тако природно и да у томе нема ничег нарочитог. Мени се тада чинило да су свакој људској души блиски сви ти доживљаји које сам имала ТАМО, да је то приступачно свима... Али захтев који однекуд одозго све више расте као и пре ме је приморавао да забележим на папиру оно што је остало у мом сећању. Исто тако будући у недоумици поводом мени нејасних захтева споља, напослетку сам ипак устала из кревета, покоравајући се позивима одозго, и, с муком владајући својим телом које је било слабо после анестезије, записала сам све.

Пре тога нисам имала прилике да сс бавим писањем. Веома ме је запањио осећај да неко као да води моју руку. У свест се однекуд лако уливало оно што је требало да запишем. И није ми било нарочито тешко да то учиним. У једном тренутку сам помислила: "Можда је то некоме неопходно; можда ће та прича о путовању у вечност помоћи некоме да стекне веру у то да наш живот није само кратки и бесмислени тренутак на земљи и да је смисао тог кратког тренутка тако важан за будући, вечни живот. А што је најважније, на мом примеру ће неко моћи да стекне веру у истинитог Бога. Раније, пре него што ми се то догодило, често су ме мучили маловерје и сумње. Дошла сам у Православље пре неких девет месеци. А сада тачно знам: Бог постоји!<<

Да, Наталија је доживела тај чудесни океан љубави Бога и светих, и потврдила је себи као православној хришћанки, да је икона њене Цркве плод откривења, а не самовоља сликара - јер анђео који ју је водио био је анђео каквог је насликао Св. Андреј Рубљов на својој икони Свете Тројице. Непосредност и неизмисливост Наталијиног опита уверавају нас у његову истинитост - дакле, и нас чека сусрет са Оним Који је Љубав.

Али, док се тај сусрет не оствари, символи нас узводе ка Вишњој Стварности. У том смислу, и иконостас нам указује на Јагње Божје окружено светима, „који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убијелише их у крви Јагњетовој“ (Отк. 7, 14), то јест причешћиваху се достојно Крвљу и Телом Богочовековим, и пролише крв своју или покајничке сузе и подвижнички зној да би показали неизмерну благодарност према Ономе Који их је водио и води „на изворе вода живота“ (Отк. 7, 17). Зато волимо иконостас - он нам ништа не заклања, него отвара прозор у вечност, у блистање Сунца Правде, Коме, са Оцем и Духом Светим, слава у векове векова. Амин.

Извор: Владимир Димитријевић, Дођи и види (Иконостас и светиња олтара у православном предању), ЛИО, Горњи Милановац, 2008., стр. 99 - 110.

Приређивач: „Борба за веру“