Чудесно спасење детета

У јануару 1939. године бугарске новине објавиле су овај необичан догађај: Госпођа Ева Попов, жена трговца попова у Софији, недавно је уснила овакав сан. Видела је у сну своју јединицу кћерку, која јој се са страхом жалила како су је неке жене ухватиле за гушу па хоће да је удаве. преплашена мајка, пробуди се па исприча мужу свој сан. Муж је изгрди и говорећи, да је о вечери много јела па зато сања којешта. Али мајку то није умирило.

Она скочи и оде у собу где је њена кчћерчица спавала, кад тамо има шта и видети. Кћерка исколачила очи, а у лицу сва модра. Дете као дете, трпало у уста шта је дохватило и почело да сиса крај од јастука. Толико је гурала јастук у уста, да га више није могла ишчупати. И почело се гушити. Дете је било у несвести. Но, вештачким дисањем родитељи га поврате. А да се мајци није ово јавило у сну, дете би освануло мртво.

Чудотворна икона

Руске новине у Београду Царски Вјесник од 1933. године, број 369 саопштиле су овај случај чудесног исцељења Василија Зубова у Земуну. Зубов је добио запаљење плућа и изгледи за његово оздрављење били су никакви. У то време стајала је у цркви у Земуну руска икона Божје Матере Знаменаја. Неко се сети и умоли свештеника да донесе ту икону ка болноме Зубову. Свештеник донесе икону и очита молебан. То је било изјутра, кад је болесник имао температуру 40 степени. Болеснику је одмах лакнуло. Кад је лекар дошао, зачудио се да је температура стала на 36 степени. И Василије Зубов је потпуно оздравио.

Јавио се св. Јован Крститељ

Госпођа Ћирко … жена народног посланика причала нам је овакав свој доживљај. Живели смо, вели, у Битољу, а моја фамилија у Охриду. Једне ноћи ја из постеље погледам у нашу славску икону, св. Јована Крститеља, а видим како светац изађе из иконе; икона оста чисто дрво, а човек пође по соби. Уплашена, ја брзо навукох јорган на главу. Али он диже јорган и рече ми необично благо: „Спремај се да одмах идеш у Охрид, тамо се догодио несрећан случај“. Ја седох у постељу и погледах, а човек се удаљи и наједном опет беше на икони као и пре. У свануће добијемо телеграм из Охрида да је мој брат Леон погинуо. Ово се догодило 1920. године.

О завету

Опасно је давати завет Богу па га после газити. О томе прича једна стара монахиња овакав свој доживљај:

– Једно јутро на јутрењу у цркви кажем себи: Данас нећу ништа јести. И тако одржим до вечери. Увечер сестре навале на мене да и ја са њима једем. Ја се мало колебах: Хоћу нећу, па онда узмем виљушком мало пиринча куваног са рибом. И прогутах. Наједном осетих да прогутах и једну оштру кост. Осетих како ме гребе низ једњак и како ме после боде у стомаку. Сва претрнух. Одем сестри једној, која је дуго боловала и разумела се у болести. Упитам је, да ли се може у болници просећи тело и кост извадити? Она ми одговори да је то врло тешко. Кажем јој да ћути и да не узбуњује сестре. И ја сам ћутала и горко се кајала што сам своју реч пред Богом погазила. Кад сам се зарекла, требала сам одржати. Дуго у ноћ мучио ме љут бол. Но некако заспим. На сну ми дође једна чудна девојка и поче ми говорити, како треба испунити сваки завет пред Богом. Потом приђе ми ближе, расече ми стомак, извади ону кост, па ми је показа. Кост беше оштра и црна. Она је баци кроз прозор, онда ме погледа благим осмехом и рече: „Не бој се, докле год се будеш кајала за своје погрешке, ја ћу ти помагати“. И на једном ишчезе испред мојих очију. – То је Мајка Божија Пречиста, помислих. Кад је клепало ударило, ја скочим потпуно здрава. Нека је слава и хвала нашој Заштитници.

Самртници имају нарочита виђења

Оно што један самртник види, мисли и осећа, јесте особено искуство, које немају сви људи у стању здравља. Нарочито кад болесник падне у бесвесно стање па се поврати к свести пред смрт – он има да саопшти чудне ствари. Интересантан је случај са великим шкотским песником Валтером Скотом. Он је дуго лежао у бесвесном стању. Наједанпут се поврати и дође к себи. Поручи, да му хитно дође његов пријатељ Локхарт, његов доцнији животописац. Када Локхарт приспе и приђе самртнику, рече му овај: Локхарте, ја свакако немам више од једног минута да разговарам са тобом. Не могу ти дакле све казати. Само ово, драги мој пријатељу, буди добар човек, буди поштен, буди побожан. Ништа друго у свету неће ти моћи бити од користи када дође час да и ти легнеш овако на самртну постељу…

Предсказање

Читамо о предсказањима која је имао Фрања Фердинанд пре своје погибије у Сарајеву на Видовдан 1914 године. Пре него што је кренуо за Босну, отишао је у Артштетен да пожури довршавање своје гробнице. Кад је погледао, приметио је мајсторима, да улаз у гробницу није прав него крив, на лакат, те да ће мртвачки ковчег при уношењу ударити у зид. Када је са станице у Бечу хтео кренути у Босну, наједанпут се угаси електрика, и он са својом свитом нађе се у мраку у чекаоници. Тада запале свеће. Он примети како су запаљене свеће поређане унаоколо око њега као око мртваца. После погибије у Сарајеву, његово тело и тело жене му буде пренето у Артштетен да се погребе. Но кад је унесено у гробницу, удари ковчег о зид и један део малтера падне са тавана. Том приликом грмело је и севало тако страшно, да присутни нису могли ни чути опело. Откако је понет ковчег из Беча, почело је грмети и севати, и то је трајало до у ноћ и целу ноћ. Сви присутни говорили су тада да таква необична небеска тутњава мора бити неко мрачно предсказање. И било је заиста. Предсказање ратне грмљавине која је ускоро почела над Европом и трајала пет година.

Храна с неба

Енглески лекар др. С. Брашер наводи у својој књизи „Лечење помоћу вере“ овај необичан случај. Догодило се то у Индији. Један муслиман, обраћен у хришћанску веру спасао се смрти од глади на начин који подсећа на светог пророка Илију. Кад се тај човек крстио, он се придружио једном старцу хришћанину, који је као мисионар стално путовао. Једном су њих двојица тако путовали кроз неки пуст и ненасељен предео. Огладнели су, а нигде ништа. Већ изнемоглост наговештавала је њихову блиску смрт. Старац се усрдно молио Богу, а младић се узрујавао и говорио: Ако нам Бог одмах не пошаље храну, ја ћу се одрећи Христа и вратити у ислам. Старац га стишавао, а у себи стално се молио. Наједанпут, један гавран појави се изнад њих, и пусти из кљуна неки завежљај. Тај платнени завежљај садржао је у себи хлеб и друга јестива. Кад су одрешили, задивили су се и прославили Бога Промислитеља.