„Сви су заузети, сви журе, али у свету постоји Биће које има времена и пажње за сваког, којем свака православна сељанка и сваки надничар на земљи може да повери своју невољу, своје сузе и бриге и све да исприча. Постоји неко ко увек слуша, и већ само за то Њему припада благослов човечанства.” (Јуриј Ајхенвалд о Богу у делима Достојевског)

О ПОЗНАНСТВУ СА БРАТОМ У ХРИСТУ  

Брата Ненада Ћурчића сам упознао давно, мислим у манастиру Острог. Касније смо се дружили док ме је, својим старим, али очуваним и удобним мерцедесом, возио широм србских земаља на предавања о православној вери и души човековој, о Богу и људима. И дружили смо се док је он, по благослову епископа Стефана, био вероучитељ на простору између Чачка и Краљева, када је чекао децу из сеоских школа овог краја, и возио их у храм у Јежевици, где им је причао о најлепшим тајнама космоса и људске заједнице, тајнама откривеним у Светајни Богочовековој. Био сам, во врмја оно, вероучитељ у Чачку, па ми је ослонац на старијег и искуснијег катихету, сина једне монахиње, човека чије су две сестре и две сестричине такође отишле у манастир, значио. Нешо ми је деловао као старији брат, који је моју наивност успевао да, својим осмехом, усмери ка трезвенијем ( не и приземнијем ) погледу на свет. Он увидима своје зрелост никада није угрозио хришћански идеализам свог саговорника; јер, без обзира на људске слабости, којих је тако много у Цркви ( Свети Оци је и називају Лечебницом, Болницом, зато што се слаби и грешни људи у њој лече Христом ), благодат Господња се у њој и даље пројављује и дејствује на свако срце спремно да је прими.                                      

Никада нећу заборавити поклоничка путовања на којима нам је Нешо био водич. Рецимо, средином деведесетих, ишли смо у посету светињама Рашко – призренске епархије: лепота Сопоћана, чије фреске су пуне свежег ваздуха и неземаљског сунца, свештенотајанствена пећина Црне Реке у којој бдију целебне мошти Светог Петра Коришког, додатно беху озарени Нешовим причама о нашим ктиторима и задужбинарима,  а запечећани његовом кротком нарави, која је умела да смири каткад нервозне путнике. А онда смо кренули на Косово равно, као да идемо у други свет. Прво смо ушли у Бањску, задужбину Светог краља Милутина, која је била у обнављању, али где се осећала снага древне православне Србије под покровом Милутиновог мача и молитве. Стигли смо затим у Урошевац, где нам је свештеник испричао повест храма, и жалио се како Срби из Србије у те крајеве не долазе као поклоници још од прославе шест векова Косовског боја 1989. Отишли смо, на челу са Нешом, у Самодрежу и поклонили се тамо где су се наши витезови причестили пре но што су пошли путем ка Небеској Србији. Ту смо, на спомен – плочи храма, видели имена предратних приложника, међу којима је било и људи из нашег краја. Чули смо причу како су, у доба брозоморе, Арнаути, але и бауци, разбацали кости србских јунака, и у костурницу, поруге ради, смештали  кости животиња. А онда је, изненада, кроз влажну траву међу нас долебдела великомученица - мајка Данила Милинчића, којој су Шиптари сина убили пред очима почетком осамдесетих година прошлог века, најавивши крваве догађаје који, попут црних облака, стижу са далеких обзорја петвековног ропства и Другог светског рата. Мала, нежна као повесмо, са сузом у оку, она нас је подсетила на Мајку Југовића и све оне патнице које су вековима гледале како крволок убија њихову децу. Чудан случај, Боже мој, чудан случај на путу са братом Нешом…Старица је, сама и једина, живела у том крају, на својој земљи, коју није хтела да остави јер се граничи са небом, одозго и одоздо. И видели смо, тада, Дечане, и трептали пред ћивотом Светог Краља, и огледали се пред непотамњеним огледалом Светородне Лозе, и питали се – да ли смо ми они које су Немањићи рађали, или смо неки, скрвчени и никави, плодови духовног слома наших родитеља…

С Нешом Ћурчићем смо Предраг Цветковић, вероучитељ из Краљева, Небојша Ћосовић, будући преводилац отачких књига са руског, и ја кренули на Цетиње, да одржимо неко предавање (било је то доба живе мисионарске активности, када смо, млади и жељни брзог духовног препорода, летели с краја на крај наше земље, и дисали свежину Духа Господњег Који се, молитвама Небеске Србије, спуштао на наше и на нас). Тада је била позна јесен, а ми у половном аутићу, и пуни живих утисака које смо претакали у причу. Умало не упадосмо у ледну Морачу, али нас Бог у последњем часу спасе, и кола, која су плесала на ивици dance macabre, ударише у банкину. И после смо имали авантуру; ветрина је однела врата скромног нам „Пезејца“ док смо се пели од Будве ка Цетињу, а снег је прекрио Златибор кад смо се враћали у Чачак и Краљево. Док смо нас тројица спавали, повремено сам се будио, и покушавао да разговорим брата Неша, који је у своје сигурне руке преузео волан преко завејане планине на путу ка Ужицу. Понекад бисмо запевали и богомољачке песме, јер нема ничег што боље разгони страх од песама Светог владике Николаја.        

И стигли смо, вођени Божјим промислом и сигурном руком човека који је некад возио тешке камионе на линији Португал – Турска.                                         

Знао сам Неша као назаборавног усменог приповедача, и његове приче до данас носим као попудбину своје насушне, идентитетске меморије. Причао ми је, рецимо, о свом учитељу вожње камиона – теретњака, који је, остављен од мајке, у детињству настојао да привуче пажњу сусељана тако што се пео у крошње брестова распоређених у дрворед, и прелазио с дрвета на дрво, користећи крошње као мале катапулте; или о својим међународним вожњама, после којих дође у Стамбол и гледа како дечачић поред  подрумског прозора продаје ципеле, а нечија рука, вероватно очева, му их додаје кроз то прозорче (у Турској, сведочаше Ћурчић, сви раде, од раних дана – макар чисте ципеле; има их деведесет милиона, а пола их је млађе од тридесет година).        

Па онда узме да ми казује о домаћину кога су комунисти приморавали да позове народ да се укључи у сеоске задруге, а он изашао за говорницу, рекао:“Народе, мммммммм…“ и сишао, закатанчених уста. Нарочито сам осећао прецизност његове усмености кад Нешо, за неког сумњивог типа, кога успут сретнемо, каже, реченицом Иве Андрића из „Пута Алије Ђерзелеза“:“Један перверзан индивидуум који се казује хоџа из Бихаћа, а уистину чини се да путује свијетом куд га воде мутни и страшни нагони.“      

Уосталом, сви ми живимо у доба перверзних нагонџија маскираних у „хоџе из Бихаћа“, тако да ми је ова реченица стално оруђе за процену.

Нешове приче о боравку на „привременом раду“ у Француској, анегдоте о Французима краја шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века, сведочења о ненедмашном Де Голу који је Алжирцима рекао:“Ја сам вас разумео!“, дајући им слободу, и забранио Помпидуу да му дође на сахрану, јер је његов наследник на месту председника Републике, чим се домогао власти, рекао да је стигао час за раскид са традиционалном Француском,  земљом вина и сирева, и одмах кренуо да се додворава Американцима. И данас туристи из земље Гала, углавном господа и госпође старијих генерација, воле Ћурчића који се сећа оне лепше, францускије Француске, утопљене у црне воде све дементније Европске Уније.

 Волео сам кад ми брат Нешо прича о мајци Новки, која је, са својом духовном сестром, дошла у Ћелије, и, кад је хтела да узме благослов од оца Јустина,  дежурна монахиња им саошти  да је свети старац заузет јер пише неко од многобројних душекорисних штива. Отац Јустин чује тај разговор, па се јавља и каже да богомлнице пусте к њему, и остане с тим простим побожним женама два сата у разговору. ( То је онај отац Јустин који је говорио да Србија неће пропасти док њен сељак пости седам дана на води пред Свето Причешће. ) И касније, кад Новку сретне у Жичи, где је дошао да посети свог духовног сина, владику Василија, он јој каже:“Сестро Новка, кад ћете у Ћелије, да се Богу молимо?“ И, наравно, прича ми Нешо о свом детеињству, како су мајка и он пешке ишли од Мршинаца до Преображења у Овчару, тридесет и пет километара, а кад стигну на вечерњу службу, мајка му вели да не сме да излази напоље, него, како зна и уме, да издржи до краја.      

Причао ми је и о бајколиким калуђерима које је  сретао, попут старог борца, комите, пустињака и чудака Христа ради, оца Калиста, или монаха Пахомија, богомољца који је, примивши завет, умро у Жичи, а у младости се, као мирјанин, с будућим епископом жичким Стефаном као саборцем, кошкао са комунистима који су у крагујевачкој цркви покушавали да омету владику Валеријана док је служио Литургију.

Нешо Ћурчић ме је, наивног и „све-што-лети-то-се-једе“ умишљеног, учио шта може да ме снађе ако не будем пазио шта причам: „Знаш како ти је код нас у Цркви: играш, играш, и одједном се нађеш ван терена. Утакмица се наставља без тебе, а ти и даље имаш илузију да си са лоптом.“        

А оно што је најважније и најлепше: Нешо Ћурчић је ближњег саветовао ненаметљиво, без претенциозности, са осмехом, као човек који је много доживео, и који не нуди јефтину вербалну робу као златоустовско злато. Толико се разликовао од мене, који сам претпостављао да сам паметан на основу прочитаних светоотачких књига, и који сам, млад и надобудан, мада из најбоље намере, давао поуке шаком и капом. Док нисам добио, од власт у Цркви имајућих, шаком за врат ( али, то је друга прича).                                              

Колико мало знамо о другом човеку, макар се и годинама виђали са њим, схватио сам читајући књигу „Човек је оно што прећути“ мог пријатеља Ненада ( Раденка ) Ћурчића, с којим сам толико часова, дивних часова, провео у разговорима и на путовањима. Толике године смо се виђали, дружили, радовали се узајамним сусретима, а ја нисам знао да је мој брат у Христу Ненад мученик једне тајне; да је он Телемах који, од детињства, тражи оца; да је он, син побожне мајке и син Светосавске Цркве, доживео патње због своје детиње вере које данас изгледају непојамно… 

Најважније из свог живота Нешо ми је прећутао; не зато што није имао поверења у мене, него зато што и он сам није могао да склопи мозаик своје животне приче, јер му је реч застајала у грлу.

Годинама сам га молио:“Нешо, запиши оно чега се сећаш, јер, кад прођу године, ко ће то памтити? Комунистичка пропаганда и даље ради, и Титову Земљу Дембелију представљају као рај на земљи. Испричај причу неког ко је трпео од брозоморе“. Али, говорећи му то, нисам знао да је Нешов отац Милан, зато што је устао да брани своје достојанство од крвавог и осиљеног удбаша, био бачен у душевну болницу, где је остао све до смрти.     

И да поновим: када сам у руке добио књигу „Човек је оно што прећути“ као да сам Неша Ћурчића видео први пут.     

КАКО СУ ЖИВЕЛА ДЕЦА ПОД КОМУНИЗМОМ?            

Пре него што кажем неколико речи о књизи која се бави судбином дечака из православне куће у Србији под влашћу „Дебелог Мртваца Гроза“ (израз владике Данила), подсетићу читаоце на „дух епохе“. То ће помоћи да нам буде јасније о чему је Ћурчић писао.          

Кад човек зађе у Архив Југославије, Фонд 144 (Савезна комисија за верска питања), тамо налази сведочења о томе како је било православним верницима у Титотопији. Пре свега, деци, којој је у душу требало усадити да Бога нема.   

Учитељ Радован Вукићевић из села Рокци, општина Међуречје, срез моравички, је 20. фебруара 1953, у петак прве недеље Васкршњег поста позвао ученике да се јаве ако посте и спремају се за причешће. Већина ђака је дигла руку, а он је, уз борбени поклич: "Сада ћемо да видимо да ли ћете да постите!", сваком од деце која су се јавила приморавао да једу месо које је он већ припремио. Већина деце је у страху пристала, а нека су побегла кући. Митрополит скопски Јосиф је, као администратор епархије жичке, преко Светог Синода СПЦ упутио протест Савезној верској комисији, али одговора није било.

 За Савиндан 1953. у архијерејском намесништву таковском у Епархији жичкој школској деци било је забрањено да посећују богослужења, а ђаци који су били у цркви за Светог Саву саслушавани су у комитету КПЈ, као и од појединих наставника и наставница. Протест Синода СПЦ опет није уродио плодом, јер Савезна верска комисија "није могла да утврди тачност података". Исто је било и у архијерејском намесништву пожешком. Пред почетак Великог поста, у школи су држани родитељски састанци на којима су били вређани вера и и верници, и забрањено да се ђаци причешћују. У петак прве недеље Великог поста Станица Аћимовић, директор основне школе, истерала је ђаке који су се причестили с речима: "Не могу ја као члан партије да дозволим да се моји ђаци причешћују". Савезна верска комисија је обавестила Синод да то није тачно, и да је све измислио локални свештеник Арсић, који се"начелно противи начину рада у школама".       

Рада Кнежевић, учитељица Основне школе у Доњој Црвици у Архијерејском намесништву Рачанском (Епархија жичка) батинала је пред целим одељењем ђаке који су ишли у цркву. Други наставници и учитељи убеђивали су децу да ће се заразити као се причешћују из исте кашичице.                      

Ученици вишеградске гимназије су 8. јуна 1953, предвођени директорком Есмом Кресо и осталим наставницима, упали у капелу у Бањи код Вишеграда, побацали књиге и кандила, поразбијали прозоре, покрали новац, и два сата скакали, урлали и пели се по звонику, а ограду око цркве развалили.

 Радисав Мишковић, учитељ из села Шахдан код Вишеграда, је у првој седмици Великог поста донео кофу киселог млека и рекавши да је он "поп" и да ће ђаке "причестити" (пошто је знао да се већина деца спрема за ову Свету Тајну) свима гурнуо по кашику киселог млека у уста. Митрополит дабробосански Нектарије и Синод су опет протествовали, али учитељ није био кажњен.

Учитељица из Трнова, у Митрополији дабробосанској, терала је ђаке да у посту једу мрсну храну и претила да ће њихови родитељи, ако деца буду ишла у цркву, платити велику новчану казну.

 Учитељица из околине манастира Студенице је деци мазала уста сланином на Велики Петак, и учила их да краду новац из цркве.

 Школски листови, какав је био "Пионир", исмевали су веру и вернике. Тако је на други Божић 1953. лист "Пионир" донео текст "Попов пост" Радоја Радојевића који се ругао Православљу. Чак је и Бранко Ћопић, својом причом објављеном на дечјим страницама новосадског "Дневника" (наслов приче је био "Комбинације попа Јеремије") допринео овој хајци.

 Ненад Ћурчић је био дете у доба када су забрањивали Бога. Његова добра учитељица морала је да учи ђаке да у песмицама прецртају реч „Бог“. Растао је у доба када су, због слободне речи, затварали србске владике, попут жичког архијереја Василија Костића, кога је Ћурчић као великог духовног сина Владике Николаја, знао од детињства.           

ЗАШТО ЈЕ ЗАТВОРЕН ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ?  

Један од најпознатијих случајева борбе "напредне" државе против "назадне" Цркве, која не сме да се меша у послове образовања, био је случај хапшења и затварања на месец дана владике жичког др Василија (Костића), једног од најбољих србских епископа XX века, који је, решењем судије за прекршаје СО Горњи Милановац, Радована Пурића, од 27. априла 1972. проглашен кривим зато што је 3. октобра 1971. "на јавном месту поред цркве и црквене порте где се одржавају сеоски вашари у селу Брезни за време освештавања реновиране цркве, пред масом од 1.500 до 2.000 окупљених грађана у говору кога је том приликом одржао:

Неистинито приказивао систем школовања, образовање и васпитање младих; тврдио да су данашњи просветни радници неписмени, да нису достојни ни блато с ципела да скину онима који су васпитавали велике српске војсковође; да не васпитавају омладину као будуће грађане који ће бранити ову земљу, већ да васпитавају од омладине силеџије који ће је рушити, те да уколико се не успротивимо оваквом васпитању - бићемо од овакве омладине прегажени пошто их воде и васпитавају они који од њих нису бољи, већ и гори од њих; предлагао је за државну српску Химну: "Боже драги ти што спасе од пропасти, чуј наше гласе па нам буди спас, моћном руком води и брани српски род, српску цркву и сав српски народ" - чиме је учинио прекршај из члана 2, тачка 4. Закона о прекршајима против јавног реда и мира". 

А владика Василије је јасно рекао:“Ја сам рекао да су неписмени људи иако предају писменост и кажу да су свршили школе, јер писмени људи просветни радници морају да знају ко је био Свети Сава и да није било Светог Саве они не би знали ништа. А све што зна српски народ, и прост народ, и школовани људи, и сељак, и професор универзитета, то су добили од Светог Саве, и до рата ми смо му одавали признање. А после рата наши просветни радници избацили су Светог Саву са универзитета. Избацили су његову икону која је била у великој свечаној сали (Универзитета у Београду). Тамо су задржали иконе обичних људи. И то су велики људи: Вук Караџић, Доситеј Обрадовић, чак и Штросмајера су узели - то је католички владика - и многе друге. То су велики, али су они само људи, а Свети Сава је Светитељ. Њима је сметало то светитељство па су га огласили за Саву Немањића, а народ зна за Светог Саву. Он јесте Немањић, али је Свети Сава, а то је много веће него Сава Немањић. И тим нашим просветним радницима неписменим сметао је Свети Сава, па су га избацили са универзитета и прогласили његове улице - где их још има по градовима и мањим местима, са натписом: Свети Сава - они су написали: Сава Немањић. Било је других Немањића, али је само један Свети Сава и Архиепископ и Просветитељ српски, од чијег капитала живимо и ми данас и од кога већег није биле и неће бити. Ја сам рекао да ти људи, који су забранили деци да дођу овде, не знају историју, не знају ко је Свети Сава, не знају шта је Свети Сава оставио српском народу. Ти исти људи кад доведу (касније овде) децу, они ће говорити о архитектури овога храма. Они ће им говорити кад их одведу у Жичу о иконографији, о великим уметницима који су то радили. Када их доведу у Дечане исто тако ће говорити о лепим фрескама и архитектури тога манастира и о фрескама, о живопису. И када их одведу у Манасију или Раваницу, у Лазарицу, у Љубостињу, Пећку Патријаршију - свуда ће они њима говорити као научници, да покажу деци како много знају.                  

Али не знају азбуку у правом смислу. Када би знали азбуку они би прво говорили деци о оном духу који је био покретач главни да се подигне и овај храм и Жича, и Студеница, и Љубостиња, и Манасија, и остали велики царски манастири српски и велике задужбине које је српски народ подигао. А то је била вера у Христа Спаситеља. Да није било Православне вере код ових, код Милоша (Обреновића), који је зидао овај храм и који је подигао, можда, још 40-50 и више богомоља за време своје владавине, не би се видео данас ни један од његових храмова, ни једна задужбина његова. И да није било вере код Светог Саве не бисмо ми данас писали српски него бисмо писали, можда, арапски, турски и ко зна којим бисмо се писмом служили. И да није било велике вере код Првовенчаног Краља и код Стевана Високог, сина Светитеља Кнеза Лазара, не бисмо знали за Манасију, и да није било такве вере код Кнеза Лазара, не би се знало за Косово, или за Раваницу и за Лазарицу у Крушевцу и за остале велике светиње и задужбине српске. То је најглавније, браћи и сестре, и главније од архитектуре и од живописа и од иконографије и од свега. А наши просветни радници и културни радници, како хоћете, када воде децу па им показују они избегавају да им кажу оно што је главно, да је главни покретач свега овога била вера Православна, вера Праотаца наших, вера у Христа Спаситеља, вера у  Свету Тројицу: у име Оца и Сина и Духа Светога. А на тој вери почива све што имамо у овој земљи. Да није те вере, одавно би пропали и земља и свет. Ја се радујем што сам данас у вашој средини што сам вас видео; неке од вас сретао сам и на другим местима, али не овде у Брезни, у овом великом и овом светом месту, где су се васпитавале оне генерације које су водиле велике војсковође наше: Војвода Мишић и Војвода Путник, и Војвода Степа, и Војвода Петар Бојовић, и Војвода Јанко Вукотић, и Велики Краљ Петар, и Александар и други који су донели слободу свима вама, јер су се борили за оно што је главно, за Крст Часни и Слободу Златну. То је писменост, браћо и сестре, и то су писмени људи, којима нису достојни да скину блато са обуће ови који децу одводе од цркава и забрањују им да дођу у цркву, и који не васпитавају будуће грађане који ће бранити своју земљу, већ васпитавају силеџије који ће је рушити. Амин!"

Због овога је владика Василије био месец дана у затвору.

Због овога нам је, јер се нисмо покајали, сад овако како јесте.

О ОВОЈ КЊИЗИ            

Момчило Настасијевић је рекао да је Истина код оних који би, да се може, најрадије ћутали. И стално је истицао да се може и мора проговорити из ћутања, јер тек тада је одсудно и  насушно. А цена говорења Истине увек је била висока, што се види из наших народних изрека:“Истину реци, па гледај те утеци!“ Или:“Ко Истину гуди, гудалом га по прстима бију!“ Свега тога сам се сетио док сам читао Ћурчићеву књигу „Човек је оно што прећути“.

Да му је било тешко да своја сећања и осећања уобличи у књигу (не као приповедачу, јер се у тој вештини показао, сасвим  очекивано, као неприкосновен, полетан у свом мајсторском излагању; него као човеку, и данас збуњеном пред страшном судбином која га је снашла као дете), види се и по томе што је свог оца Милана назвао Јелесијем, а мајку Новку Миланком. Настојавао сам на томе да се ово измени, али, на крају, одустао сам – питање потраге за својим идентитетом није нимало једноставно, и не треба се уплитати у чворишта која не умемо да развежемо. Уосталом, ако је Данило Киш свог оца претворио у Едуарда Сама, може ту бити и један Јелесије. И као што су писцу ових сећања на крштењу дали име Ненад, а у државне књиге га увели као Раденка, тако нека и противречје са именима родитеља остане да сведочи о добу када су нам идентитети били затомљени и испретурани, после страшне поплаве наопаке историје.

 Истина букти на свакој страни ове књиге, и у њој нема измишљеног (мада има одсањаног, јер се није могло све наћи у фајтографији). Јесте, оца пичевог су преварили на коцки, и узели му све, због чега је сишао са планине у Мршинце крај Мораве. Јесте, оца су, као и стотине хиљада Срба,  у Априлском рату заробили Немци, и злостављали га у концлогору Сандбостел за који, донедавно, нису хтели да признају да је логор био. Јесте, Милан и Новка су били сиротиња, али поштена и часна, и Милан је насрнуо на удбашког злоставитеља кад више није могао да издржи његову тортуру. Јесте, Новкина се девојчица утопила у Морави, после чега се мајка окренула Богу и Цркви, јер ниоткуда није било утехе ни помоћи. Јесте, њихово сиромаштво, које је зими тражило јабуке под снегом, јер није било ничег другог за јело, сиромаштво је, како Ћурчић рече, мистичко…И, наравно, породица Ћурчић могла се ослањати само на помоћ Онога Који, како својевремено рече отац Сава из Вазнесења, Једини воли мученике и сиротињу; Он им је слао помоћ преко побожне Дагиње Тимотијевић и манастира какви су Преображење, Сретење, Раваница.

Живот православних под комунизмом у овим сећањима показан је у свој огољености. Када је Брозов режим затворио небо над србским главама, једини начин опстанка онима који нису хтели да пузе зрад чанка сочива, него су настојали да узлете над собом и светом, био је дат старом србском изреком:“Душу у се, па трпи“. Требало је трпети сурове комшије које не обраћају пажњу на туђе муке; чувара сеоског дома културе, пред којим мораш да се понизиш да би те пустио на приредбу; професора физичког који, да би се додворио директору школе, урла на тебе јер твоја мајка стално иде у цркву, а није ти исплела назувице за салу у којој радите вежбе; чамџију који гунђа док мајку и тебе превози прео Мораве да бисте ишли у цркву у Мрчајевцима; шпијуне који прате како живе калуђери, и достављају милицији лимара што је у Преображење дошао да оправи олуке. У то време, годинама ниси могао да објавиш књигу о косовским светињама србским, чак ни у свом издању, јер је УДБА спречавала људе да се уопште сећају Косова и Метохије, а нарочито да помињу тамошње олтаре.

Бити дете окружено таквом нетрпељивошћу није било нимало лако; питање је да ли је тај крст за дечија плећа. Трауме стечене због оних који ти загорчаваху детињство, попут комшије који је унео гладног вука у подсвест аутора књиге „Човек је оно што прећути“,       бивају често неизбрисиве. Али, живот се живи, по благослову Творца живота. И побеђује, макар кроз огањ и воду, јер је утемељен у Ономе Који Јесте, и Чије Име је изнад сваког имена што се чује на небу, земљи и под земљом.

Велика драгоценост Ћурчићеве књиге је у сведочанству о томе како су претрајавали србски монаси и монахиње у доба Дебелог Мртваца Гроза, који је својом сенком пао по свему што је свето и честито међу Србима. Ћурчић нам показује да је женско монаштво спасило наше манастире у доба када се одступило од Христа и Његових завета. Женска вера и верност, она која је Мироносице довела на гроб Господњи да виде да је Богочовек васкрсао и да о томе јаве свима, дивно је приказана у књизи „Човек је оно што прећути“, у којој Ћурчић пита и себе и друге – како је могуће да имамо толике подвижнице, а да, од ових новијих, ниједна није уведена у светачник Србске Цркве. Лик мати Агапије из Сретења, која братими сиротог дечака Ненада, и поклања му, јер су му ципеле шупље и ноге мокре, нову обућу, један је од најсмернијих ликова које сам срео у књигама: аутор га даје у два – три потеза, једноставно, али ми, баш због те стилске непретенциозности, непомућена ока сазиремо какво херувимско срце је куцало за Христа под Овчаром тих давних година; када се Ћурчић, много касније, нађе крај њене самртне постеље и када плаче, он плаче за златном душом која отходи са овог света у вечни живот – и не плаче због ње, него због нас, који остајемо сирочад. И ми, кроз Ћурчићев записа, као да чујемо похвалу свим србским подвижницама оне епохе:“О, свето србско женско монаштво, колико смо ти благодарни! Да тебе не беше, шта би, у доба титосатанизма, остало од србских светиња? Ко би нам сачувао Пећку патријаршију, Девич, Грачаницу, Жичу, Љубостињу, Раваницу, Манасију, фрушкогорске и овчарско-кабларске светиње наше? Ко би нам авву нашег Јустина заклонио од црне сенке Титових гавранова – удбаша? Ко би се за нас молио, ко би нас тешио, ко би нас саветовао? О, ви, свете подвижнице наше, прве у молитви и на њиви, пред олтаром и у стаји, на сваком месту владавине Господње! О, свете сузе ваше молитвене, свети зноју метанија ваших, свети жуљеви руку ваших с мотиком и српом! О, ви, послушне, ви кротке, ви, кћери Светог Николаја Жичког и Свесрбског, ви, које се нисте хвалиле пред људима, ви, које нисте желеле земну славу, ви, које сте се криле у Духу Светом, голубице позлаћених крила! О, ви, гостољубице и домаћице преизрјадне, које сте нахраниле и напојиле хиљаде хиљада!“ ( Недавно је у Господу уснула, у манастиру Ваведењу крај Чачка, монахиња Јефимија, рођена сестра Агапијина; смерна, тиха, молитвена, она је своју болест кротко носила, да би је смрт понела у загрљај њеној сестрици и Небеској Србији.)

После тешког детињства, долази тешка младост: Ћурчић не завршава богословију, јер нема ко да стане иза њега, него постаје бетонирац који  ради на београдским градилиштима. Тамо упозна Дамбулу, који носи ципеле број 56, чита му књиге и води га, тог сметеног и доброг дива, у биоскоп, примајући нему захвалност људског бића кога, осим због ципела, нико ни не примећује. А затим, из Титотопије, Ћурчић одлази у Француску, као многи наши патници за које, у „самоуправном социјализму“, није било ни хлеба, ни наде. Француска, из својих интереса, гута радну снагу која јој је потребна да себе диже и надграђује, а наш народ живи у зградама намењеним рушењу и једва крпи крај са крајем. Неке од страница које је Ћурчић написао о својим сапатницима подсећају, по снази, на Орвелове описе живота плонжера, перача судова и физичких радника у париским ресторанима, који су дати у књизи „Нико и ништа у Паризу и Лондону“. Ту, пре свега, треба указати на слике живота брачних парова србских економских емиграната у „граду светлости“, који, у кућама за рушење, бдију – једно до поноћи, друго од поноћи, ударајући чекићем у даске да би тим звуком одагнали пацове.        

Праву Европу Ћурчић је упознао, између осталог, на занатском школовању у Француској, када је срео Шарлија Гија, Белгијанца, који је такође морао да се преквалификује; овај начитани човек, склон повременим депресијама, које су га, на крају, навеле да дигне руку на себе, био је, под небом испражњеним од Бога, сличан Дамбули с којим је Ћурчић некад живео у радничким баракама на Новом Београду. И Запад, ма колико споља уређен, боловао је од болести која је давила СФРЈ – болести коју је Ниче назвао нихилизам. Зато се аутор књиге „Човек је оно што прећути“ вратио у Југославију, чувши од једног Хрвата да ће та земља пући по шавовима, али се ипак надајући да се то, на начин који је Хрват изнео, неће десити. А десило се. Јер се код нас, по свему судећи, само црне прогнозе остварују.                                                                                     

И тако почиње нови живот, живот Неша таксисте који уписује Богословски факултет са благословом доброг и мудрог владике жичког Стефана, и који гледа мноштво младих студената што су, на таласу моде, ушли у Цркву са олакошћу недоживљеног, спремних да ниподаштавају неписмене богомољце прошлих времена. Ипак, не мисле сви тако; поготово не мисле тако стари и искусни, који знају шта је значило чувати веру у доба брозоморе. Када му се мајка, монахиња Јелисавета, пресељавала у бољи свет, аутор књиге  чује владику Стефана који велича његову мати као ону која је, у најтежим околностима, децу рађала и на прави пут изводила, јер је његова мати, без иког свог, сачувала достојанствену скромност после свих патњи и мука ослањајући се на исконску Мајку – Пресвету Богородицу.

 А онда Ћурчић, опет са благословом Цркве, постаје туристички водич за Французе који стижу у СФРЈ пред распад јужнословенске утопије. Сате и сате посвећује њиховом увођењу у тајне Балкана, тако тешке и тамне, али и тако битијно истините; јер Балкан су, како су говорили ренесансни учењаци Италије, „вериге света“, колевка медитеранске – европске цивилизације. Послу туристичког водича, који је провео кроз наше крајеве на десетине хиљада Француза, аутор књиге ће се вратити касније, и повремено ће га обављати све до данас.

 Ћурчић на својим путевима среће и друге Европљане, попут Немице која тражи гроб свога оца, погинулог у Другом светском рату у Црној Гори, и која га угости у Немачкој где ће аутор ових сећања видети логор Сандбостел, у коме су нацисти мучили његовог оца.  Онда, кад нестане СФРЈ, Ћурчић одлази у Италију, да постане возач камиона, чему га учи један андрићевски лик, Ера, онај што се „катапултирао“ помоћу крошњи дрвећа да би га неко, као напушеног дечака, приметио…Путује Ћурчић Европом, усуђује се да, на самом почетку рата, уђе и у Хрватску, среће, у Стамболу, нашег човека, муслимана Пашића, који се тамо одселио трбухом за крухом…И гледа, памти, ослушкује, као и увек што је чинио; јер зна да без ослушкивања тла и епохе нема познања путева који се, како би рекао Борхес, непрестано рачвају.

Тада, по завршетку Богословског института, владика Стефан му даје благослов да буде вероучитељ. Борба за дечје душе, сусрети са некима који су се снашли и нашли себе у Цркви и некима који су се обрели у Цркви, али се нису снашли и нашли, чине Ћурчића још уверенијим да је Бог тај Који Својим промислом руководи нашим животима, што извиру из мајчине утробе и теку ка вечности. Искусан човек, он је умео да ослушкује гласове мудрих, попут оца Јулијана Студеничког, што је знао да у нашем народу, са свим његовим слабостима, још има чедних и часних који чувају Завет, и нису приклонили колена Ваалу.

Потоња прича ове књиге је повест о налажењу очевог трага, трага оног оца кога Ненад Ћурчић није запамтио, и кога је, на разне начине, сањао, тражећи га у себи. Успео је да дође до очеве фотографије, и да оживи покојног Милана у, како би Хамлет рекао, „оку свог ума“.

Достојевски је тајну очинства у „Браћи Карамазовима“ повезао са тајном васкрсења: упокојени Иљуша, бранитељ части свог оца, капетана Снегирјова, на погребу ће окупити све дечаке из школе око Аљоше Карамазова који ће им беседити о смислу живота што се остварује у свеопштем Васкрсењу из мртвих. Док револуционарно-безбожнички дух, чији је идеолог Иван Карамазов, а практичар Смердјаков, тражи оцеубиство као пут ка самоостварењу у свету без битијне утемељености, хришћанско искуство налаже обнову очинства кроз детињу чедност и монашко целомудрије.

 Ненад Ћурчић је, после свега што је доживео и пропатио (а, ако неко, он би могао да говори о патњи као путу ка самопознању) нашао оца, сачувавши чедност свога ума под покровом монашког целомудрија, и изневши је пред читаоца, на радост истинољубивих и оцељубивих. Зато књига коју сте имали у рукама није пуко препричавање нечег што је неко негде рекао, него лични вапај и молитва Ономе Коме, зато што сваког и свагда слуша, припада благослов човечанства. И њен аутор, скупа са Момчилом Настасијевићем, песником „Молитве“, може овако да Му се обрати:                                                                                   

Смагнем ли ово у дубину вечерњу,

или је тихи пој,

ил' дубина се отвори гдe болело?

Тихо по муци бродим смерни раб.

Пакао мени, оче,

бољезан, драчу на пут.

Расточи о расточи раба.

Дубље дно души но страдању

без дна реч ова смерна у вечерњу.

Корен је ово,

црва ми, оче,

у нагризање, расточи о расточи раба.

Јер и пакао је твој,

и пропоје.

Залапим топло из ове опорине тела.

И корен по корен мање

моме страдању.

Амин и амин, додајемо ми.

 ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Књига се може наручити на телефон 064/5107927