ВАШ ДНК НИЈЕ ВАШ – САД ПРИПАДА ПОЛИЦИЈИ 

У колонијалној демократији Србије се, по налозима тушђина, стално усвајају закони који се противе не само осећању за правду, него и здравом разуму. Тако је у процедуру за усвајање ушао је Закон о ДНК регистру, против кога су врхунски форензичари ове земље устали још у јесен 2016, а ових дана су истакли :“Наш заједнички став гласи да је предложени текст нацрта закона непрецизан, а делом и нетачан, неприхватљив и непримнељив“.

Генетичари су тражили да се закон повуће из процедуре, а др др Оливер Стојковић, професор генетике на Медицинском факултету у Београду и шеф ДНК лабораторије Института за судску медицину, истакао је да предлог закона не предвиђа ниједну меру која би спречила његову злоупотребу, при чему у закону нема ниједне мере да се онај ко уђе у полицијски регистар буде из њега избрисан ако се докаже да је невин. Закон се тако коси са праксом. Повереник за заштиту података Родољуб Шабић истакао је да нису прецизно утврђени рокови чувања ДНК података, као и да се не прави разлика особа које су осумњичене, окривљене, правоснажно осуђене и правоснажно ослобођене.  

Правни историчар др Зоран Чворовић о томе каже:“Већ на први поглед предложени Закон о националном ДНК регистру са правног становишта делује спорно.

Иако предложени Закон регулише једну изузетно осетљиву материју, у чијем регулисању треба изнаћи праву меру између потребе државе да обезбеди ефикасну кривично-правну заштиту и обавезе да се заштити неприконовеност људских права и слобода, добили смо један испод сваке мере кратак, непотпун и правно-технички потпуно несолидан текст. Из Образложења јасно произилази да се предлагач овог Закона од једанаест члава, Влада Србије, није уопште бавила проценом могућих последица примене овог закона на људска права и слободе грађана Србије. Насупрот томе, доношење оваквог закона се искључиво оправдава, с једне стране, потребом да се повећа ефикасност кривично-правне заштите, а с друге стране, обавезом хармонизације нашег законодавства са правом ЕУ. Порука је јасна, Влада Србије је између заштите права на приватност својих грађана и потребе да се учини ефикаснијим рад полиције Србије и полиција чланица ЕУ, изабрала ово друго. Јер, суштински разлог за успостављање јединственог ДНК регистра грађана Србије се састоји у томе да Србија, која није чланица ЕУ и која нема обавезу да примењује директиве ЕУ које регулишу ову област, доношењем овог Закона олакша полицијама земаља ЕУ да преузимајући кроз размену податаке из јединственог ДНК регистра олакшано надзиру и уходе Србијине држављање.

   Из угла људских права овај предлог Закона се чини најпроблематичнијим из следећих разлога.

Најпре, круг лица чији генетички материјал може бити похрањен у јединственом ДНК регистру је постављен прешироко или тачније без икаквих граница. Реч је о ДНК подацима до којих полиција може доћи у било којој фази рада на спречавању, откривању и гоњењу кривичних дела и то не само од лица која су на крају кривичног поступка оглашена кривим, већ и од особа које су ослобођене од кривичне одговорнсти. При томе, наредбу полицији за прикупљање генетских података не мора издати само суд, већ према Законику о кривичном поступку и јавни тужилац. То у пракси може довести до тога да ДНК материјал учесника једног опозиционог протеста, за који тужилац процени да има кажњивих обележја, трајно заврши у јединственом регистру који ће кроз размену бити доступан и полицијама у ЕУ.

С тим у вези, један јединствени ДНК регистар би био оправдан уколико би се односио само на оне починиоце који су правноснажно осуђени и то само за таква кривична дела, као што су тзв. крвни деликти или трговина наркотицима. То подразумева да ДНК материјал свих других лица против којих су вођени кривични поступци, а пре свега оних коијма је суђено за тзв. политичке деликте, не може бити похрањен на чување у такав регистар. Овим би се, истовремено, спречила политичка злоупотреба ДНК регистра и задовољио захтев ефикасности кривичне заштите.

При томе, подаци у јединственом ДНК регистру морали би да буду не само  ограничени на правноснажно осуђене починиоце навдених кривичних дела, већ и усклађени са одредбама Кривичног законика о рехабилитацији и престанку правних последица осуде. Противно је институтима законске и судске рехабилитације, које под одређеним условима доводе до аутоматског брисања свих последица осуде и осуде као такве, да у јединственом ДНК регистру трајно остану забележени генетски подаци о осуђеном који је потпуно рехабилитован и за тзв. неполитичке деликте.“

    СЛУЧАЈ КУЗМАНОВИЋ И БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ                   

Године 2005. је у Првом општинском суду у Београду завршен процес у коме је војни музичар Дејан Кузмановић тужио државу због насиља над својом личношћу почињеном у току фамозне операције „Сабља" у пролеће 2003. Шта се десило? Те, 2003, неко из МУП-а Србије је извукао Кузмановићеву фотографију из возачке дозволе дотичног, и објавио је као слику убице премијера Зорана Ђинђића.

Ево шта је својевремено Кузмановић изјавио о паклу кроз који је прошао: „Данима сам био најтраженији бегунац, слушао у полицијској станици како држава организује хајку на мене, како упозоравају да сам осумњичен, убица или шта већ..." Чим је чуо да га траже, Кузмановић је отишао у полицијску станицу у Улици 29. новембар у Београду и пријавио се, али му је речено да то није он. Али, док је седео у канцеларији, кренула је слика на ТВ-у: „Одједном сам видео себе на ТВ-у и министра Михаиловића који показује моју слику из возачке дозволе". У полицијској станици је био и сутрадан: „Цело поподне сам провео у СУП док је Србија позивана да ме тражи. Није ми било ни до чега, ни до јела, ни до пића. Само сам чекао да се већ једном заврши. На крају, у полицији сам био најсигурнији. Не дај Боже да сам изашао на улицу - раскомадали би ме истог момента./.../ Увече је дошао државни тужилац и рекао ми да сам слободан. Потписао сам документ и, као, ником ништа. Питао сам зашто су ми то урадили, измалтретирали ме, направили целу фрку, а ја сам из сасвим друге приче - војно лице и музичар. Један инспектор ми је рекао: „То је комликовано. Немој да ти објашњавамо, да замараш мозак. Слободан си, иди кући и потруди се да не личиш на себе".           

Док није оптужен Звездан Јовановић, Дејан Кузмановић је живео затворен у својој соби, у огромном страху. Шта је све преживела његова породица? Ево шта: „Моју бившу супруту су тада вратили са службеног пута и била је испитивана и проверавана. Срећом, дете ми је било код њених родитеља. Мали је видео фотографију на ТВ, али на кратко, па су га убеђивали да то нисам ја. Међутим, препознао ме је по наочарима, никако нису могли да га убеде у супротно. Тада је имао пет и по година. Хтели су да га истерају из вртића, а супруга је добила петицију са захтевом да се исели из стана. Моја мајка је доживела нервни напад, чекала је сваке вести, а ја нисам могао да се јавим јер су ми узели телефон".

   Кад се овако нешто десило на основу злоупотребе слике из личне карте, шта се може десити са злоупотребом ДНК профила из полицијске базе података? А управо сада је у процедуру за усвајање унет закон о прављењу полицијске ДНК базе.  

ТОТАЛИТАРНИ СИСТЕМ И ШВЕРЦОВАЊЕ У ПРЕВОЗУ                       

У Србији се, одмах после 5. октобра 2000, кренуло у формирање основа за ТОТАЛИТАРНИ РЕЖИМ. шта је тоталитарни режим? Руски философ Иван Иљин каже да се он не састоји у облику, већ у обиму власти. Свака власт која хоће да држи живот својих грађана под контролом јесте тоталитарна, макар формално била „демократска“. Што се тиче „електронске контроле", господари света су је давно предвидели. Пре четири деценије Жак Атали, директор Европске банке за обнову и развој, писао је у својој књизи „Линија хоризонта": „Човек нигде неће моћи да се сакрије... Први пут ће човек бити без адресе... Да би се идентификовао номад будућности, биће довољно да се наведе или његов број или његово име".

У Орвеловој отаџбини ово је одавно узнапредовало. Министарство унутрашњих послова британске владе 1999.год. оснива Националну ДНК базу података  - NDNAD, која је тренутно друга по величини на свету са више од 4 милиона уноса. У почетку састојала се само од узорака које је полиција узимала од особа оптужених за одређене теже злочине. Ако је особа касније ослобођена кривичног дела - узорци су брисани из базе података. Закон о кривичном правосуђу и полицији 2003. се мења и дозвољава узимање ДНК узорака од свих  ухапшених, чак и ако се на крају покаже да  нису повезани са злочином, а узорци се чувају на неодређено време, то јест - трајно. 2006. године промена закона иде још корак даље, омогућавајући хапшење за неке прекршаја за које се раније није хапсило – на пример, хапшење за невезивање сигурносног појаса у вожњи, рапидно повећава број људи чији се ДНК узорак додаје у NDNAD. Заговорници ДНК базе ово правдају наводима да је 2005. решено двоструко више злочина  у односу на 1999. Велики број узорака (око 900 000 !) у бази је и од деце хапшене због баналних прекршаја као што је неплаћање карте у превозу. Према речима Герија Пјуа, својевремено директорa Одсека за форензичке науке у Скотланд Јарду, свако дете чије понашање  може указати на могућност извршења кривичног дела у будућности треба да има узорак ДНК укључен у базу података. Пју је, у време оно, за The Gauardian изјавио да се "мора пронаћи ко ће бити највећа претња друштву у будућности".         

О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?

ДНК база података је рачунарска база података која садржи записе о ДНК профилима. ДНК профил се добија тако што се PCR методом (реакција ланчаног умножавања- метода којом се умножава ДНК) умноже одређени делови ДНК из оних 0,05%  ДНК по коjима се људи међусобно разликују. Ови делови се називају локуси, а варијанте једног локуса називају се алелима. Свака особа на одређеном локусу има два алела, један од оца и један од мајке. Локуси који се користе у форензичкој анализи садрже алеле који се међусобно разликују по дужини тј. броју парова база. Да би се две ообе разликовале није довољно поређење алела једног локуса. Скуп свих анализираних локуса, који карактеришу одређена варијабилност у људским популацијама, чини јединствени  ДНК профил човека.

Дакле, ДНК профил који се користи за базу података представља делове ДНКа, а то значи да су информације садржане у њима ограниченије од оних садржаних у целокупној генетичкој шифри особе. Пошто особа наслеђује половину своје ДНК од мајке а пола од оца, може се користити и за идентификацију блиских рођака.

 Форензички ДНК профил утврђен из биолошког трага може бити јединствен или мешовит, што се одређује на основу броја алелних варијанти по локусу. Присуство више од две алелне варијанте на једном локусу указује на то да је биолошки траг оставило више од једне особе (тзв. мешовити ДНК профил). Комплетан ДНК профил подразумева типизацију свих 15 локуса, а делимичан ДНК профил (мање од 15 локуса) је резултат недовољних количина и / или деградације ДНК. Посао ДНК вештака је да из спорног трага добије максимум релевантних података и да их правилно тумачи. Тумачење подразумева упоређивање профила ДНК утврђених из спорног трага са профилом ДНК неспорног узорка и биостатистчком обрадом података којом се добија индекс веродостојности (вредност колико је пута вероватније да се добију резултати ДНК вештачења под хипотезом тужиоца, него под хипотезом одбране).                                                           

СУДСКО –МЕДИЦИНСКЕ АНАЛИЗЕ                  

Судско-медицинско анализа ДНК тренутно се сматра једним од најважнијих форензичких доказа, а на основу тога се заснивају важне одлуке у обавештајним и правосудним поступцима. Међутим, повремено се јављају грешке које могу имати врло озбиљне последице. Грешке могу бити преаналитичке (током прикупљања, чувања, достављања материјала), аналитичке (у лабораторији или у анализи ДНК профила) или постаналитичке (неправилна евалуација тачних резултата). Анализа података из 2008-2012  Одељења за људске биолошке трагове Холандског форензичког института (NFI) је показала да су најчешћеи узроци грешака у лабораторији контаминација материјала и фактор људске грешке. Већина људских грешака може се исправити, док је контаминација узорака често резултирала неповратним последицама. Стога је контаминација идентификована као најзначајнији извор грешке. Од познатих инцидената контаминације, већина је откривена од стране система контроле квалитета NFI пре него што је извештај издат властима и на тај начин није доводио до погрешних одлука као што је погрешна  осуђујућа пресуда. Међутим, у ограниченом броју случајева кључне грешке су откривене након издавања извештаја, понекад уз тешке последице. Многе од ових грешака су учињене у постаналитичкој фази. 

КОБНЕ ПОСЛЕДИЦЕ ГРЕШКЕ  

Британска влада је 2008. године открила да је преко 500.000 имена у бази података нетачно - она су или погрешно спелована и написана или погрешно унета или су можда погрешна јер су преступници давали лажне податке. Ово је покренуло нову контраверзу о тачности базе података.

 Једна од анализа NDNAD британске базе из 2007. године је показала да су у преко сто случајева информације биле додате на погрешне профиле. Тако би велики број људи могао бити оптужен за злочин који нису починили као резултат грешака у евиденцији националних ДНК база података.  

Године 2013. у ревизији 800 случајева силовања у Њујорку пронађено је да је због погрешног руковања ДНК материјалом техничар пропустио да идентификује ДНК доказе у 26 случајева Случај Адама Скота, који је погрешно оптужен на 5 месеци затвора јер је силовао жену у Манчестеру. Телефонски записи су касније показали сигуран алиби. Накнадно је утврђено да је грешка настала као последица контаминације ДНК материјала...

 Вредност ДНК доказа у решавању злочина зависи и од адекватног тумачења резултата: рецимо, цигарета са ДНК материјалом на место злочина је могла бити испуштена и пре почињеног злочина или може бити постављена од стране некога ко је желео да имплицира невину особу у злочин; ДНК у семену код жене која је силована може показати да је одређени човек био или није био укључен. Међутим, чак и случај силовања није  једноставан јер је жена могла претходно пристати на однос.... Све ово указује на фактор људске грешке који не треба занемарити јер по некога  може бити кобан.

Још једно, логично питање: шта ако неко са намером на местима злочина оставља туђи биолошки материјал, са намером да касније оптужи истог као злочинца? Уколико би ДНК профилисање било најважнији начин доласка до починиоца злочина, у овом случају би то био пун промашај.

ЗЛОУПОТРЕБЕ БАЗЕ

ДНК је веома различит од отиска прстију, скенирања дужице и фотографија јер садржи огромну количину приватних информација, укључујући неке менталне и физичке недостатке, порекло, сродничке везе (Да ли се узорци ДНК узети брисом букалне слузнице из којих се прави ДНК профил уништавају или?)     

ДНК  остаје на месту злочина, али такође остаје и на другим местима. Задржавање ДНК профила и отисака прстију појединаца у бази података омогућава биолошко надгледање кретање појединаца. Заштићени сведоци могу променити изглед, али не и своју ДНК, тако да ДНК базе олакшавају њихово откривање и проналажење, њихови рођаци се такође могу наћи путем "фамилијарног претраживања"...

ДНК база података није неопходна за ослобађање невиних особа, јер се то увек може учинити упоређивањем профила ДНК недужног осумњиченог са профилом ДНК са места злочина.  ДНК упоређивање познатих осумњичених такође не захтева базу података.        

ОПСЕГ УЗИМАЊА ПОДАТАКА  

Кључна ствар је опсег узимања ДНК података од становништва. Jедна је ствар када се ти ДНК подаци узимају од доказаних убица, силоватеља, са места криминалних радњи и томе слично, што је, по мишљењу стручњака, у складу са сврхом и не нарушава баланс приватности уколико постоје заштитне мере чувања података. Сасвим је друга ствар ако се ти подаци узимају и код починилаца кривичних дела попут саобраћајних прекршаја. Претпоставимо да неко пређе кроз црвено или има виши промил алкохола у крви током вожње - да ли је то разлог да се узима ДНК узорак за базу података? Наравно, може се десити да управо тај који је прешао кроз црвено буде и убица чији су податак раније узели са места злочина, но то у највећем броју случајева неће бити тако. Дакле, мора строго да се одреди опсег узимања ДНК од грађана јер из предлога закона није најјасније која су кривична дела због којих се узима тај податак. У сваком случају, опсег не сме бити тоталног карактера и недопуштено је рутинско узимање ДНК података од грађана. У случају најтежих кривичних дела подаци се могу узимати и без воље оног на кога се односе.                      

Узимање ДНК информација је веома лако и ненаметљиво - може се узети чак и преко коришћене чаше. Зато прикупљање ДНК података спада у корпус такозваних нових видова надзора или, прецизније, био-надзор. Особа од које се то узима често неће бити ни свесна да је њен ДНК профил негде похрањен. Стога је важно законски одредити најстроже казне за злоупотребе уколико неком падне на памет да волунтаристички прави приватне базе ДНК података.

 MINORITY REPORT       

Ко се не сећа чувенoг Спилберговог филма „Сувишни извештај“ („Minority report“), чија је радња смештена на половину 21. века, у доба кад „Precrime“ полиција, на основу извесних увида, УНАПРЕД уклања потенцијалне криминалце који још ништа нису учинили?      

То је пут којим смо кренули, ако се овао настави.  

Посебан проблем је ДНК профилисање уколико би се ДНК подаци узимали на широкој основи, за велики део становништва. Онда би се упоредном анализом ДНК података узетих од криминалаца могли правити рачунарски модели које би од одређених група правили потенцијално сумњива лица. Примера ради, уколико би се код више криминалаца један одређени параметар у ДНК профилу поклапао, онда би то могао да буде параметар генетске провере "потенцијално" сумњивих особа. То се, наравно, не ради у пракси, и у неку руку је фашистичка идеја, али би пре или касније некоме пало на памет да испита заједничке ДНК елементе криминалаца и на основу статистичке корелације уради аутоматски модел компјутерске провере ДНК профила обичних грађана који би одређивао степен вероватноће криминалитета према неком генетском фактору. У предлогу домаћег закона тога нема, али све то постоји као техничка могућност, и некоме ће то, сигурно, пасти на памет. Оно што је, међутим, реално јесте могућност нелегалног извоза ДНК профила већег дела популације, у ком случају би могла да се праве биолошка оружја која би циљала на тачно одређени народ. Још 2007. година Руска Федерација је забранила извоз ткива својих грађана у иностранство. Та забрана важи и за извоз база података које се тичу биолошких материјала популације, да не би Запад циљано правио биолошко оружје против Руса. За продају ДНК база података у једној држави мора се одредити најстрожа затворска казна.                             

Код ДНК база података постоји велики дискриминаторни потенцијал. Наиме, предиспозиције за неке болести се могу ишчитати из такве базе података, а за те податке су пре свега заинтересоване компаније, којима је у интересу да имају само здраве раднике, а не и оне који припадају ризичним групама, у смислу могућности добијања неке болести због генетске предиспонираности. Дакле, мора се одредити строга забрана и за тај домен

Важно је и питање да ли би се водила централна база ДНК података или би то било другачије. Централна база података је увек  рањивије решење. У предлогу новог закона нису прецизиране физичке и техничке мере заштите, само су као такве наведене. Оне, међутим, морају бити на највишем нивоу јер је ДНК база података веома примамљива за многе.             

Треба испитати и како је предвиђено уништавање ДНК профила, уколико се покаже да не треба да се води. Примера ради, неко је осумњичен за неко дело, узет му је ДНК узорак и направљен рачунарски профил, а касније се испоставило да је тај неко невин. Његов ДНК узорак мора бити уништен, а ДНК профил избрисан из базе.

До сада су, као што смо видели, на предлог овог тоталитарног закона, одлучно реаговали само стручњаци из области форензике. Очекујемо да се огласе и правни стручњаци, јер је ово, заиста, питање људских права по преимућству. Не желимо да Србија постане концлогор.                     

Шира верзија текста објављеног у „Печату“ 20. октобра 2017.