Исус Христос је поштовао ред успостављен приликом стварања, а по коме су полови онтички и аксиолошки једнаки, али је мушкарцу поверена поглавничка улога у породици и друштву.

Исус је уздигао жене на позицију једнаке вредности са мушкарцима, припуштајући неке од њих у круг Седамдесет ученика и одређујући их да сведоче за њега (Јеванђеље по Матеју 27,55-56; 28,7; Јеванђеље по Луци 8,1-3; Јеванђеље по Јовану 4,26-30; 20,17-18). Ипак, Исус није укључио ниједну жену у круг Дванаест ученика, нити је иједној рекао: „Паси овце моје” (Јеванђеље по Јовану 21,17).

1. Радикални прекид

Да би се схватио револуционарни став Исуса према женама важно је приметити да је у међузаветном периоду подређеност жена у знатној мери била груба. Жене су прогнане на позицију упечатљиве инфериорности. У верском животу, супротно старозаветној пракси, жене су искључене из учешћа у јавном богослужењу, јер се сматрало неприкладним да уче и подучавају. У том контексту Исусово опхођење према женама представљало је радикални прекид са јеврејском културом његовог времена.

2. Жене као особе

Средишње у Исусовом ставу према женама био је његов поглед да су оне особе за које је дошао. Није их проматрао с обзиром на њихов пол, старост или брачни статус, већ с обзиром на њихову верност Богу. Рекао је: „Јер ко извршује вољу оца мојега који је на небесима, онај је брат мој и сестра и мати” (Јеванђеље по Матеју 12,49). Овде Исус проглашава за ученике и чланове своје породице сваку особу, и мушку и женску, која чини вољу Божју. То Исусово учење налази се и код Св. Павла: „Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу” (Галатима посланица 3,28).

Вредност коју је Исус придавао женама као особама види се у његовом учењу о разводу. Жене нису предмет који се може одбацити „за сваку кривицу”. Оне су особе које је Бог одредио да буду у светој брачној заједници коју човек нема право да „раставља” (Јеванђеље по Матеју 19,3-6).

Опис згрчене жене као „кћери Авраамове” (Јеванђеље по Луци 13,16) такође указује на вредност коју је Исус придавао женама. Титула „син Авраамов” уобичајено је употребљавана да се нагласи вредност човека као члана заједнице савеза. Али титула „кћер Авраамова” била је практично непозната, јер жене нису виђене као грађанке нације већ као чланице породице. Употребљавајући ту титулу, Исус је желео да истакне вредност коју Он придаје згрченој жени посебно и женама уопште.

3. Интелигенција и вера жена

Сусрети Исуса са женама илуструју не само Његово поштовање према њима као особама, него и његово цењење њихове интелигенције и вере. Његов разговор са женом Самарјанком показује његову спремност да одбаци културне конвенције свога времена (Јеванђеље по Јовану 4,7-30). Према рабинском размишљању, Исус не би смео да разговара са њом из три разлога: она је Самарјанка, жена и неморална. Исус је одбио да се повинује таквим културним конвенцијама откривајући тој жени своје месијанство.

Разговор указује да је Исус сматрао ту жену способном да схвати дубоке теолошке концепте као што су „вода жива” (Јеванђеље по Јовану 4,10), исправно место за богослужење (4,21) и духовна природа Бога (4,24). Ова жена је прва особа којој је Исус открио себе као Месију. Она не само да је прихватила Исуса као очекиваног Месију, већ је билa и први гласник који је сведочио за Њега Самарјанима. Успех њеног сведочења нагласио је Св. Јован који је записао да „многи од Самарјана вјероваше га за бесједу жене која свједочаше” (4,39).

Исусов сусрет са Хананком пружа још један пример Његовог уважавања интелигенције и духовних способности жена (Јеванђеље по Матеју 15,21-28; Јеванђеље по Марку 7,24-30). Тражећи оздрављење за своју ћерку, ова жена је следила Исуса док ученици нису постали толико иритирани да су молили Исуса да је отера. Исусов став је био другачији. Одбио је да је отера. Уместо тога, одлучио је да разговара са њом како би испитао њену веру. Схватила је да је Исусова одговорност најпре према Израиљу, али она је такође веровала да Он може дати „мрвице” благослава и њој иако је Хананејка. Исус је похвалио њену велику веру и прихватио је њен захтев (Јеванђеље по Матеју 15,28). Оно што је овде значајно јесте то да је Исус препознао женину интелигенцију и веру разговарајући с њом и намерно истичући њене интелектуалне и духовне способности. Она је стекла место у светој историји као први незнабожачки обраћеник.

Други сусрети Исуса са женама такође показују да је уважавао њихову веру и љубав (Јеванђеље по Марку 5,25-34; Јеванђеље по Луци 7,36-50). Сусрет са покајницом у кући Симона веома јасно показује женину веру и љубав (Јеванђеље по Луца 7,36-50). Док Симон никад не би дозволио да га таква „грешница” дотакне, Исус је прихватио јавно очитовање њене љубави и захвалности као пример побожне вере у делу. Још једном је Исус показао поштовање према женама као особама, без обзира на њихов пол. Прихватио их је као пуноправне учеснике у благословима Божјег народа.

4. Жене у Исусовим причама

Исусове приче такође илуструју прихватање жена као драгоцених чланова људске породице. Исусове приче представљају жене у свакодневним активностима које драматично илуструју поуке које је Исус желео да пренесе. Жена која меси квасац у брашну илуструје скривену, али прожимајућу природу Божјег царства (Јеванђеље по Матеју 13,33). Жена која трага за изгубљеним новчићем представља Божје старање за изгубљене грешнике (Јеванђеље по Луци 15,8-10). Мудре и луде девојке илуструју потребу за сталном спремношћу за неочекивани тренутак Христовог повратка (Јеванђеље по Матеју 25,1-13). Упорна жена која долази бескрупулозном судији учи потреби за упорношћу у молитви и одсуству малодушности (Јеванђеље по Луци 18,1-8). Сиромашна удовица која је дала последњи новчић илуструје да Бог мери нашу преданост не величином нашег дара, већ преданошћу наших срца (Јеванђеље по Марку 12,38-44). Дакле, супротно од рабинског обичаја да се жене не спомињу у учењу, Исус је често говорио о њима и увек у позитивном светлу да би илустровао начела свог царства.

5. Жене као ученице

Исус је подучавао жене не само у тим горепоменутим случајним сусретима, већ такође и на формалан начин. Најбољи пример тога је подучавање у кући Лазара. Лазарева сестра Марија „сједе код ногу Исусовијех и слушаше бесједу његову” (Јеванђеље по Луци 10,39). Овде имамо типичну слику учитеља који подучава студенте. Оно што је необично јесте чињеница да је студент жена. Супротно мишљењу неких рабина који би радије спалили Свето писмо него учили из њега жене, Исус не само да је одвојио време да учи Марију, већ ју је такође похвалио што је оставила по страни све друге ствари да би Га слушала (Јеванђеље по Луци 10,42).

Исус је подучавао и Марту. Поводом смрти њеног брата Лазара, Исус је узео време да је подучи и доведе до прихватања Њега као Месије и извора васкрсења мртвих (Јеванђеље по Јовану 11,25-27). Мартина исповест: „Ја вјеровах да си ти Христос син Божиј” (Јеванђеље по Јовану 11,27) најближи je еквивалент Петрове исповести Христа (Јеванђеље по Матеју 16,16).

6. Закључак

Исусово опхођење према женама било је на много начина револуционарно. Он је одбацио превладавајуће предрасуде према женама, подучавајући их као људске особе једнаке вредности са мушкарцима, поштујући њихове интелектуалне и духовне способности, допуштајући да га прате и учећи их истинама Божјег царства.

Упркос револуционарном опхођењу према женама, Исус није изабрао жене за апостоле нити их је овластио да проповедају јеванђеље. Такав пропуст није уступак друштвеним обичајима онога времена, већ повиновање дистинктивним улогама за мушкарце и жене васпостављеним приликом стварања.

Бог је приликом стварања васпоставио начело онтичке једнакости полова и њихове функционалне различитости. То начело је поштовао Господ Бог Исус Христос, а држи га се до данас Његова Црква.

Управао због тог начела Црква рукополаже за свештенике само мушкарце. Неки јеретици рукополажу жене за „свештенице” кршећи не само ред васпостављен приликом стварања, него и речи и дела Господа Исуса Христа.