ПИТАЊА КОЈА ПОСТАВЉАМО

Појам биополитике увео је француски философ Мишел Фуко, одређујући је као растућу бригу државе за биолошку добробит популације, укључујући контролу и превенцију болести, квалитетно снабдевање храном и водом, осигурање санитарних чворова, али и образовање. У 21. веку, бављење мапом људског генома, донација органа, промена пола, имплантанције, терапијско клонирање и еутаназија саставни су део биополитике. Држава постаје господар не само наших тела, него и наших органа. Ако се мултиналционалне компаније домогну наших држава, тада оне постају господари наших тела и органа. Зато је Фуко у свом делу “Рађање биополитике”, рекао:”Биополитика је неолиберализам”. Тако је и у области вакцинисања.

Није случајно да новине члана групе Билдерберг, Рингијера, у Србији стално праве панику о страшним епидемијама богиња и других болести на Балкану, а воде и хајку против родитеља који, без вере у глобалистичку здравствену заштиту, не желе да вакцинишу своју децу.  Они никад не помену да вакцинација није обавезна у Великој Британији, Немачкој, Швајцарској, Холандији, Норвешкој, Данској, Луксембургу, Ирској, Шведској, Италији, итд, а да је ( случајно? ) обавезна у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији, Бугарској, Хрватској, Чешкој, Словачкој, Пољској и другим бившим социјалистичким земљама, мање вредним од ЕУ лидера.

 Зато се у овом тексту нећемо се бавити ефикасношћу вакцина, јер расправа на ту тему захтева озбиљно и позамашно медицинско знање (осим кад практично, на свом детету видите да оболи упркос примљеној вакцини). Ако кренемо од претпоставке да су вакцине и 100%  ефикасне у индуковању активног имунског одговора против одређене инфективне болести, још увек остаје да се докаже да су безбедне, да су свима неопходне и да су етички прихватљиве.    

ДА ЛИ СУ ВАКЦИНЕ БЕЗБЕДНЕ?

Свако медицинско средство мора да прође озбиљну студију безбедности.  Могућа нежељена дејства не смеју бити већа од користи (примум нон ноцере), нарочито ако говоримо о профилактичком средству  које дајемо здравој популацији потенцијално је штитећи од болести која се може а и не мора догодити у будућности. Вакцине не пролазе испитивање безбедности као друга медицинска средства, нема озбиљног дугорочног праћења, студије о последицама вакцинисања не прате и не детектују сва озбиљна нежељена дејства; рецимо, мада студија за ХПВ вакцину није дефинисана тако да прати појаву аутоимуних болести, на крају студије се доноси закључак да вакцина није повезана са порастом аутоимуних болести.

Приликом испитивања последица вакцинисања често нема праве плацебо контролне групе (у контролној групи се,  уместо плацеба,  то јест инертне супстанце,  користи адјуванс-коктел или друга старија вакцина доказане безбедности и ефикасности). Такође, нема студије која стоји иза безбедности целог вакциналног календара који је из године у годину све обимнији, а фармацеутске куће нису одговорне уколико вакцина не постигне оно за шта је направљена (на пример, када је у питању Флулавал вакцина против грипа, у упуству се наводи да није било контролисане студије која доказује ређе оболевање од грипа код вакцинисаних у односу на невакцинисане). Запамтимо: произвођач је ослобођен одговорности уколико вакцина изазове озбиљна нежељена дејства. Идеално за фармацеутске мултинационалне компаније!

ШТА ЈОШ СМЕТА БЕЗБЕДНОСТИ ВАКЦИНА?

Ако се пажљиво удубимо у процењивање безбедности вакцина видећемо да и то превазилази медицинско знање не само лаика, већ и већег дела медицинског естаблишмента. Поред безбедности саме активне компоненте вакцине, процену безбедности присутних тешких метала- алуминијума и живе, формалдехида, глифосфата, сурфактаната, адјуваната, наночестица,  и осталих „помоћних” компоненти вакцина, па не само њихово појединачно већ и њихово кумулативно дејство,  могуће интеракције, интеракције са индустријском храном, лековима, дејства на организам у интезивном расту и развоју - све то морамо препустити добронамерним и  истинољубивим имунолозима, микробиолозима, токсиколозима, онколозима, неуролозима, генетичарима, биохемичарима и свим осталим надлежним научним радницима, а не театралним водитељкама и глумицама које нас преко ТВ-а убеђују да је вакцина наша насушна потреба. И, наравно, не новинарима који раде за Рингијера и сличне Билдерберг газде. 

ДА ЛИ СУ ВАКЦИНЕ НЕОПХОДНЕ?

Осврнимо се и на неопходност неких вакцина из календара обавезне вакцинације. Узмимо као пример вакцину против хепатитиса Б коју дете прима одмах по рођењу. Ако се позовемо на уџбеник из инфективних болести  (“Инфективне болести”, Либри Медицорум, 2004, стр. 188) вакцинални имунитет против хепатитиса Б се постиже код 96% потпуно вакцинисаних, а штити  ”девет  и више година” након последње ваццине. С обзиром да се хепатитис Б преноси крвљу, сексуалним путем, зараженом иглом, да ли ми то очекујемо да се деца у првим годинама живота дрогирају и имају сексуалне контакте?           

Професор Марк Тардије је утврдио везу између педијатријске вакцинације против хепатитиса Б Енгериx Б вакцином и ризика од демијелинизације нервног система, нарочито мултипле склерозе (што и не чуди обзиром на садржај алуминијума у вакцини). Однос ризика од нуспојава вакцине у односу на ризик да особа оболи од хепатитиса Б наводи нас да се питамо да ли је ова вакцина неопходна у овом узрасту, да ли је потребна свој деци  и колико њих ће још увек имати имунитет након 25. године (када им је можда и потребнији).    

ХУМАНИ ПАПИЛОМА ВИРУС И РАТ ПРОТИВ НАШИХ ДЕВОЈЧИЦА     

Други пример је  новонајављена контраверзна вакцина против хуманог папилома вируса (ХПВ) - Гардасил. Наиме, постоји преко 170 типова ХП вируса, преносе се сексуалним путем (предиспозиција је промискуитетно понашање, рани сексуални односи, велики број партнера) и током порођаја (не преноси се преко даске  на wц шољи, одећом, пешкиром!). Инфекција је у највећем броју случајева асимптоматска и самоизлечива, а код одређеног броја перзистира и изазива кондиломе. ХПВ 16 и 18 су повезани са карциномом грлића материце (није доказано и да су директни и једини узрочници). Али вратимо се на неопходност вакцине која се уводи на велика врата деци од 11-12 година. Произвођач гарантује да штити од перзистентне инфекције ХПВ типовима 16 и 18 максимално 8 година. Истовремено, Гардасил се не препоручује женама између 27 и 45 година, јер се ту није показао као ефикасан у превенцији канцера. Не штити ни од серотипова којих нема у вакцини, мада  су и неки од њих повезани са канцером. Дакле, као и вакцина против хепатитиса Б даје лажни утисак да сте “безбедни” јер сте се вакцинисали.  Канадска студија је показала да се 10% вакцинисаних након вакцине против ХПВ јављало у ургентни центар; чак и на самом паковању вакцине стоји упозорење од могућег колабирања и губитка свести након примања вакцине! У прве три године примене пријављена су 32 смртна случаја након примљене вакцине, синкопе, општа мишићна слабост и нешто чешћи тромбоемболијски догађаји него код других вакцина. Одобрена 2010, већ тестирана на хиљадама жена од 9 до 26 година, и за ових седам година обећава да је врло ефикасна и неопходна!

ВАКЦИНИШИ СЕ, ПОСТАНИ КАНИБАЛ!

Када би вас неко питао да ли бисте у свој организам уносили остатке абортираних беба  сигурно бисте рекли: „Не, ја нисам канибал!“ Баш зато треба да знате и чињенице које следе…Јер, ако као лаици нисмо компетентни да процењујемо ефикасност и безбедност вакцина, ако то простодушно препуштамо у руке еминентним стручњацима, остаје нешто за шта смо сви ми надлежни- а то је суд о етичности.                                                   

Намеће се неколико етчких питања када говоримо о вакцинама:

 •коришћења ћелијских линија добијених из абортираних фетуса или висококанцерогеног ткива у процесу производње вакцина

•контаминације вакцина нежељеним генетским материјалом (засада није могуће произвести апсолутно чисте вакцине, а дејство и последице убризгавања генетског материјала, и то ДНК другог људског бица (!) , још увек је предмет истраживања и научних расправа) 

•увођење препорука за вакцинацију трудница и одојчади одређеним вакцинама за које није доказано нити да су ефикасне у тим групама (вакцине против грипа) нити да су безбедне ( нпр.  присуство тератогених или мутагених једињења – пр. тимеросал) 

•поигравање термином као што је „колективни имунитет” (сетимо се епидемије заушки на Харварду међу 100% вакцинисаном популацијом, мада, ако се позовемо на поменути уџбеник инфективних болести, стр. 68, знамо да је главни недостатак живих вакцина потенцијална опасност од мутације вируса у дивљи вирулентан сој ).

Затим, вакцине вам углавном гарантују да нећете имати тежи клинички облик болести, тако да вакцинисани постају епидемиолоски значајни као преносиоци заразе због могуће атипичне  или неупадљиве клиничке слике...         

КАКВЕ НАМ ВАКЦИНЕ ДАЈУ?

   У производњи живих вакцина користе се две хумане диплоидне ц́елијске линије које су првобитно добијене из ткива абортираних хуманих фетуса: линија WИ-38 (Wинстар Институте 38, АТЦЦ број ЦЦЛ-75) од плуц́них фибробласта женског фетуса абортираног због “многодетности породице”, и линија МРЦ-5 (Медицал Ресеарцх Цоунцил 5, АТЦЦ нумбер ЦЦЛ-171) од плуц́них фибробласта 14 недеља старог мушког фетуса абортираног из "психијатријских разлога мајке". Вакцине које се производе на овим ћелијским линијама су:

• Хепатитис А вакцина (није обавезна)

[ВАQТА/Мерцк,Хавриx/ГлаxоСмитхКлине,Тwинриx/ГлаxоСмитхКлине]  

• Рубелла вакцина  (обавезна)

[МЕРУВАX ИИ/Мерцк, ММР ИИ/Мерцк и ПроQуад/Мерцк] 

• Варицелла вакцина (није обавезна)

[Вариваx/Мерцк и  ПроQуад/Мерцк]

• Зостер вакцина (није обавезна)

[Зоставаx/Мерцк]

• Аденовирус Тyпе 4 анд Тyпе 7 орал ваццине  (није обавезна)

[Барр Лабс]

• Вакцина против беснила (постекспозициона)

[ИМОВАX/Санофи Пастеур]

Коришћење клонираних и вештачки одгајаних хуманих ћелија доводи до чудовишних исхода.  Најкоришћенија хумана ћелијска култура у медицини тзв. „ХеЛа бесмртне ћелије” потиче од карцинома грлића материце контаминиране онкогеним ХПВ вирусом (онај против кога препоручују да се вакцинишемо Гардасилом) и она  је употребљавана за производњу рубела вакцине. Такође, у производњи вакцина користе се генетски модификовани организми ( рецимо, код производње вакцине против хепатитиса Б ГМО је врло пожељан, јер је то јефтиније, па га употребе “из економских разлога”).  

У производњи може да дође и до контаминација вакцина штетним вирусима  ( на пример, СВ40 – Симијан вирус 40 је био канцерогени ДНК вирус којим је контаминирана полио вакцина, а десила се и контаминација вакцине против рота вируса- птичијим леукоза вирусом; долазило је, као у случају Гардасила, до контаминација вакцина нежељеним ДНК материјалом ).

   ПРОТИВ ЧЕГА СЕ БОРИ ДР ТЕОДОРА ДРАЈЗЕР?     

Постоје и научници који сведоче истину. Посебно ћемо се осврнути на рад др Терезе Драјзер која је доктор молекуларне и ц́елијске физиологије на Универзитету Станфорд.   Она  је прва открила матичне ц́елије код одраслих, преко 20 година се бави генетским инжењерингом, испитује последице присуства ћелијских остатака и ДНК фетуса као и присуства ретровируса у лековима, промовише свесност о широко распрострањеном коришц́ењу људског материјала и фетуса  у развоју и комерцијализацији лекова, правима потрошача да буду обавештени ако се у производима налази људски ДНКа, подржава истраживања на матичним ц́елијама одраслих, активна је у борби против трговине људима и њихове експлоатације ради биомедицинских истраживања. У свом раду објављеном пре две године утврдила је да су вакцине произведене на хуманим феталним ц́елијским линијама контаминиране неприхватљиво високим нивоом феталних фрагмената ДНК. Човеков геном природно садржи регионе који су подложни настанку двоструке пукотине и инсерционој мутагенези ДНК тј. могуц́е је да се фрагменти ДНК из вакцина угради у геном детета и омета нормалну функцију гена.

Наравно, Рингијерове новине никад неће писати о др Теодори Драјзер.           

ПОСЛЕДИЦЕ     

Немања Ђукић, са Факултета политичких наука Универзитета у Бањалуци, указује на чињеницу да биополитика Новог светског поретка, има сасвим одређене циљеве. Он каже, у својој студији о радикалном феминизму и биополитичком тоталитаризму: »Саставни дио овог глобалног пројекта представља успостављање сасвим особеног еугенистичког поретка, који се састоји у правилном распоређивању и контролисаном смањењу укупне свјетске популације и то на такав начин да право на опстанак бива загарантовано одабраном (елитном) дијелу популације, док се истовремено остатак популације (њен не-елитни дио) настоји контролисано смањивати на онај број који је оптималан у производно-услужном смислу  - то је број становника који може обезбјеђивати дуготрајне социјално-економске предуслове за угодну грађанску егзистенцију становника првог реда (феномен менаџмента људских ресурса управо указује на логику контроле оног дијела популације којем је у глобалној редистрибуцији друштвене моћи припала улога производно-тржишног ресурса). Озбиљење ове еугенистичке идеје настоји се постићи на два начина. Први начин представља промоција идеје о људским правима и слободама што обухвата: 1) права жена и родну равноправност (феминизам), 2) права сексуалних мањина и трансродних особа (хомосексуализам), 3) сексуални либерализам, 4) сексуално васпитање, 5) сексуална заштита, 6) хедонизам (забава) као основни принцип културе, 7) индивидуализам (социјални самоеротизам) као основни принцип социјалне организације итд. Заједничку карактеристику свих ових права и слобода представља депопулација као резултујућа посљедица њиховог упражњавања. Други начин али са истом сврхом, намјером и циљевима, представља развој медицине (нарочито у земљама трећег свијета) у оним (експерименталним) аспектима који нису директно повезани са тзв. Примарном, секундарном и терцијарном здравственом заштитом становништва. Развој медицине у земљама трећег свијета представља еуфемистички слоган циничног ума који истријебљење хуманитета оправдава „бригом“ за судбину (тог) хуманитета.“                                                    

Ако све ово знамо (а зна свако ко то жели да зна), остаје нам да се боримо за Србију над којом биополитика неће имати власт. Јер, да поновимо Фукоа – биополитика је неолиберализам.

Објављено у „Печату“ 27. октобра 2017.