Жене су биле видљиве и активне не само у Исусовој служби, већ и у животу aпостолске Цркве.

1. Видљиве и активне

Непосредно после Исусовог вазнесења ученици су се скупили у Горњој соби „са женама, и с Маријом матером Исусовом и браћом његовом” (Дјела апостолска 1,14). Те жене нису биле ту да би кувале мушкарцима, већ да би се молиле са њима и тражиле Божје водство по питању Јудиног наследника. Жене које су играле значајну улогу у Исусовој служби наставиле су своју службу у животу апостолске заједнице.

На дан Педесетнице жене су биле у Горњој соби заједно са ученицима када се Дух Свети излио на њих и сви су почели да говоре језике (Дјела апостолска 2,1-4). Св. Петар је објаснио догађај скептичној гомили наводећи Јоила: „Прорећи ће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видјеће утваре … Јер ћу на слуге своје и на слушкиње своје у те дане излити од Духа својега, и прорећи ће” (Дјела апостолска 2,17-18). Посебно спомињање „кћерки” и „слушкиња” вероватно је служило да оправда то што су и жене примиле дар Духа Светога.

2. Жене у растућој Цркви

Жене су се прикључивале растућој Цркви у великом броју. Св. Лука је приметио да „све више пристајаху они који вјероваху Господа, мноштво људи и жена” (Дјела апостолска 5,14). Када је Филип проповедао јеванђеље у Самарији, резултат је био исти: „Кршћаваху се и људи и жене” (Дјела апостолска 8,12).

Један од првих обраћеника у Јерусалиму била је Марија, мајка Јована Марка. Она је понудила своју кућу да буде састајалиште Исусовом следбницима у том делу града. Мора да је то било важно састајалиште, јер је Св. Петар тамо отишао непосредно пошто је отишао из затвора (Дјела апостолска 12,12). По Светом предању Горња соба је била у њеној кући.

Када је јеванђеље стигло у Европу, жене су и тамо биле истакнуте. Први европски обраћеник била је жена Лидија, „из града Тијатирскога, која продаваше скерлет” (Дјела апостолска 16,14). Следећи обраћеник кога помиње Св. Лука такође је жена, робиња коју је опсео демон. То је пример да је јеванђеље досезало све класе (Дјела апостолска 16,16).

Oстатак Дјела апостолских пун је примера жена које су прихватиле Павлову објаву јеванђеља постајући активне учеснице у животу растуће Цркве. У Солуну и Вереји међу многима који су веровали било је „од побожнијех Грка мноштво велико, и од жена господскијех не мало” (Дјела апостолска 17,4.12). У Атини је једна жена, Дамара, посебно споменута међу неколицином оних који су поверовали (Дјела апостолска 17,34). У Коринту је Прискила, заједно са својим мужем Акилом, узела активну улогу у подучавању ученог Апола (Дјела апостолска 18,2.26).

Св. Павле, којег „феминистичке теолошкиње” неправедно оптужују да је мизогинист, у својим писмима стално спомиње многе жене као вредне похвале због специјалног посла којег чине за Цркву (Римљанима посланица 16; Филибљанима посланица 4,2; Коринћанима посланица прва 16,19). Нема никакве сумње да је апостолска Црква следила Христов пример укључујући жене у службу Цркве. Међутим, питање остаје: које су специфичне улоге жене имале у апостолској Цркви?

3. Жене у добротворним службама

Главна потреба апостолске Цркве била је старање за сиромашне, болесне, удовице, сирочад и госте. Апостоли су постали свесни те потребе убрзо након Педесетнице због гунђања грчких обраћеника због наводног запостављања њихових удовица (Дјела апостолска 6,1). Да би решили тај проблем „седам поштенијех људи” именовани су том приликом (Дјела апостолска 6,3). Ускоро су жене, посебно удовице, постале активне у доботворним службама Цркве, вршећи хришћанску љубав делима милосрђа и гостопримства (Тимотију посланица прва 5,9-10).

Дјела апостолска извештавају о жени Тавити, која „бјеше пуна добријех дјела и милостиње” (Дјела апостолска 9,36). Њена дела милосрђа састојала су се од прављења одеће за сиромашне. Чињеница да су се после њене смрти сакупиле „све удовице плачући” (Дјела апостолска 9,39) указује да је она вероватно била једна од удовица у локалној цркви. Нема индиција да су у том периоду удовице биле организоване као група или ред у Цркви.

До времена када је Св. Павле писао Тимотију посланицу прву удовице су постале препознате као специјална група у Цркви, будући да је апостол записао: „А удовица да се не прима млађа од шездесет година, и која је била једноме мужу жена; И која има свједочанство у добријем дјелима, ако је дјецу одгајила, ако је гостољубива била, ако је светима ноге прала, ако је невољнима помагала, ако је ишла за свакијем добријем дјелом. А младијех удовица прођи се” (Тимотију посланица прва 5,9-11а). Неки сматрају да примање удовица представља службено именовање за одређене дужности у Цркви. Међутим, пажљива анализа текста указује на то да је примање у статус удовица подразумевало укључивање у хуманитарне службе, а не у службе са запослењем.

Служба коју су ове удовице вршиле очигледно се састојала од живота „у молитвама и у мољењу” за Цркву (Тимотију посланица прва 5,5), као и у иђењу „за свакијем добријем дјелом” (5,10). Нема индиција да је њихова служба схватана као званични ред служења у Цркви.

4. Жене као „ђакони”

Св. Павле описује својства ђаконâ: „Тако и ђакони треба да буду поштени, не двојезични, не који много вина пију, не лакоми на добитак поган, Који имају тајну вјере у чистој савјести. А и ови да се кушају најприје, па онда да служе, ако су без мане” (Тимотију посланици првој 3,8-10). Затим се обраћа женама које су служиле Цркви: „Тако и жене треба да су поштене, не које опадају, тријезне, вјерне у свему” (Тимотију посланица прва 3,11).

Св. Павле продужава да говори о ђаконима: „Ђакони да бивају јединијех жена мужеви, који добро управљају дјецом и својијем домовима” (Тимотију посланица прва 3,12).

Својства која Св. Павле налаже „ђаконима” и „женама” у суштини су иста (поштење, искреност, трезвеност, верност). Зашто их Павле двапут понавља: једном када говори о „ђаконима”, а други пут кад говори о „женама”? По мишљењу неких „феминистичких теолошкиња”, тај паралелизам указује на то да су жене биле службени ђакони.

Једна од „феминистичких теолошкиња” Шерон Џејмс (Sharon James), комeнтаришући тe стихoвe, примећује: „Највише смисла има то да је ту реч о женама ђаконима; квалификације су паралелне са онима код мушких ђакона.” [1] Заправо, то најмање има смисла. Св. Павле издваја жене из групе ђакона управо зато што нису биле службени ђакони. Да су постојале жене ђакони, онда би их он назвао ђаконисама или их уопште не би спомињао, јер би биле део општег говора о ђаконима. У заблуди је Шерон Џејмс када ове стихове користи као доказ да су у новозаветно доба постојале жене као „службено именовани радници”.[2]

Ова „феминистичка телошкиња” греши. Св. Павле посебно говори о женама управо стога што оне нису биле службени ђакони. Да су оне биле ђакони у службеном смислу, не би било потребе да се посебно спомињу. А да је и било потребе о њима посебно говорити, не би биле назване женама него ђаконисама. У новозаветно време служба ђакона била је резервисана само за мушкарце. Стога у Новом завету и не постоји израз „ђакониса”. Нови завет не познаје жене ђаконе.

Израз „ђакониса” први пут се јавља у сиријској „Дидаскалији” (Didaskalía), документу писаном на почетку III века. У 16. поглављу тог списа спомињу се жене ђакони (ђаконисе). Тада је постојалa потреба за њима, јер полови нису смели слободно да комуницирају. Према „Дидаскалији” жене ђакони вршиле су разнолике службе за жене, укључујући помагање при крштењу и сахрани жена, катихизирање жена и старање за болесне жене код куће. Међутим, оне никад нису биле вође хришћанских заједнице, већ су служиле као помоћнице презвитерима и епископима.

Дакле, и по Светом писму и по осталом Светом предању службени ђакони могу бити мушкарци, а жене само у посебним условима. Да ли су такви посебни услови данас? Православна црква не рукополаже жене за ђаконисе. Католичка црква рукополаже жене за ђаконисе, али само када је то неопходно. Дакле, рукополагање жена за ђаконисе начелно је допуштено, али његово практично спровођење зависи од конкретних услова и пастирских потреба. У сваком случају, жене могу имати само помоћну улогу у Цркви, као нпр. вероучитељице и томе слично.

5. Жене као „помоћнице”

Жене су се у апостолској Цркви истакле не само на нивоу локалних цркава, већ и у ширем мисионарском подухвату Цркве. Много мисионарских активности о којима извештава Нови завет односи се на Св. Павла и његове сараднике, међу којима је било много жена.

У Римљанима посланици 16. поглављу Св. Павле поздравља неколико жена чији је мисионарски подухват значајно допринео животу и расту Цркве. Истакнута међу њима била је Прискила и њен супруг Акила. О њима Св. Павле каже: „Поздравите Прискилу и Акилу, помоћнике моје у Христу Исусу, Који за душу моју своје вратове положише, којима не ја један захваљујем, него и све цркве незнабожачке, и домашњу цркву њихову” (Римљанима посланица 16,3-4).

Овај пар је живео у Риму до око 49. године наше ере када су присиљени да се преселе у Коринт пошто је цар Клаудије истерао Јевреје из Рима (Дјела апостолска 18,1-2). Из Коринта су свој занат израде шатора пренели прво у Ефес (Дјела апостолска 18,18-21), а затим поново назад у Рим.

Прискила је споменута, заједно са мужем Акилом, у Павловој Коринћанима посланици првој: „Поздрављају вас у Господу много Акила и Прискила с домашњом својом црквом” (16,19). Акила се спомиње на првом месту вероватно стога што је он био надстојник те цркве.

Прискила се спомиње, такође са мужем Акилом, као она која је подучавала великог говорника Аполоса: „И овај поче слободно проповиједати по зборницама. а кад га чуше Акила и Прискила, примише га и још му боље показаше пут Господњи” (Дјела апостолска 18,26). Прискила мора да је била добро утемељена у хришћанској вери и способан учитељ, али је и овде Св. Павле спомиње на другом месту вероватно стога што је Акила био у томе бољи.

Св. Лука причу о њима такође отвара спомињући прво Акилу. Сусрет Св. Павла и њих овако описује: „И нађе једнога Јеврајина, по имену Акилу, родом из Понта, који бјеше скоро дошао из Талијанске са женом својом Прискилом” (Дјела апостолска 18,2а).

У наставку приповести, Св. Лука спомиње Прискилу на првом месту у једном случају (Дјела апостолска 18,18), а спомиње је на првом месту у два наврата и Св. Павле (Римљанима посланица 16,3; Тимотију посланица друга 4,19).

Св. Павле овај пар назива „помоћницима” (Римљанима посланица 16,3). Израз често употребљава Св. Павле да би описао особе које су радиле са њим, укључујући ту и Тита и Тимотија (Римљанима посланица 16,9,21; Коринћанима посланица прва 3,9; Коринћанима посланица друга 1,24; 8,23; Филибљанима посланица 2,25; 4,3; Колошанима посланица 4,11; Солуњанима посланица прва 3,2).

Св. Павле је поздравио и Марију, „која се много трудила за нас” (Римљанима посланица 16,6). Поздравио је и Трифену и Трифосу, „које се труде у Господу” (Римљанима посланица 16,12а). Поздравља и Персиду „љубазну, која се много трудила у Господу” (Римљанима 16,12b). Израз ког Св. Павле овде употребљава описује труд у објављивању јеванђеља (Коринћанима посланица прва 4,12; 15,10; Филибљанима посланица 2,16, Тимотију посланица прва 4,10). У Филибљанима посланици Св. Павле спомиње две друге жене, Еводију и Синтихију, као особе које се „у јеванђељу трудише са мном” (4,2-3). Св. Павле је ценио допринос жена, али није допуштао да имају неку службену функцију у растућој Цркви.

6. Св. Павле: мизогинист?

Чињеница да Св. Павле похваљује значајан број жена због напорног рада у мисионарском подухвату Цркве указује на две ствари. Прво, карактеризација Св. Павла као „мизогинисте” није тачна и намерно је шире „феминистичке теолошкиње”. Св. Павле је прихватао жене и ценио је њихов допринос мисији Цркве. Дакле, његово инсистирање на различитој улози мушкараца и жена код куће и у цркви, не сме се схватити као индикација Павлове мизогиније, него заправо поштовања према дистинктивним улогама које је Бог успоставио приликом стварања. Свети Павле је поштовао старозаветно предање. Поставши хришћанином он га није одбацио.

Дакле, жене могу законито да учествују у служби Цркве, али не као изабране вође Цркве, већ као „помоћнице” служећи потребама верних и неверних.

7. Жене као пророчице

Нови завет спомиње пророке мушкарце: Агава (Дјела апостолска 11,28; 21,10), Јуду и Силу (15,32). Жене су такође учествовале у пророчкој служби апостолске Цркве. Два новозаветна текста посебно говоре да су жене биле пророчице. Спомињу се четири ћерке Филипа, „које прорицаху” (Дјела апостолска 21,9). Говори се о женама које су се молиле Богу или пророковале на богослужењима и у 11. поглављу Коринћанима посланици првој. Између осталог, ту стоји: „И свака жена која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју” (Коринћанима посланица прва 11,5а).

Пророчка служба жена у апостолској Цркви потврђује испуњење Јоиловог пророчанства које је навео Св. Петар на дан Педесетнице: „И биће у пошљедње дане, говори Господ, излићу од Духа својега на свако тијело, и прорећи ће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видјеће утваре и старци ваши сниће снове; Јер ћу на слуге своје и на слушкиње своје у те дане излити од Духа својега, и прорећи ће” (Дјела апостолска 2,17-18). Могуће је да је Св. Петар навео ово пророчанство да би објаснио изненађеној гомили посматрача зашто је дар пророштва удељен и женама. Пророчка служба жена у Новом завету надовезује се на исто такву службу жена у Старом завету.

Високо цењење пророчке службе у Новом завету види се у листи духовних дарова коју даје Св. Павле (Коринћанима посланица прва 12,28; Ефесцима посланица 4,11). Ту су „пророци” споменути одмах после „апостола”, а пре свих других укључуући и „јеванђелисте”, „пастире” и „учитеље”. Овај редослед указује на то да пророчка служба, коју су жене вршиле у Цркви, ниуком случају није сматрана инфериорном у односу на службу „учитеља” или „пастира”.

Тачна природа пророчке службе није јасно дефинисана у Новом завету. Чини се да је њена примарна улога била да служи хришћанској заједници у изграђивању, храбрењу, саветовању и тешењу. Пророчку службу највише описује 14. поглавље Коринћанима посланице прве. Овде Св. Павле објашњава да особа која „пророкује говори људима за поправљање и утјеху и утврђење… а који пророкује цркву поправља” (Коринћанима посланица прва 14,3.4b).

„Феминистичке теолошкиње” у пророчкој служби жена у апостолској Цркви виде индицију да су жене биле вође у Цркви. То гледиште је погрешно, јер пророци нису били именоване вође заједница, већ верници са богомданом поруком опомене и саветовања за заједницу. Служба пророка није била ограничена само за неке, већ је у неком смислу била отворена за све. Св. Павле јасно каже: „Јер можете пророковати сви, један по један, да се сви уче, и сви да се тјеше” (Коринћанима посланица прва 14,31). Мада су жене учествовале у пророчкој служби храбрења, вођења и подстицања хришћанских заједница, нема индиција да су икада именоване да служе као вође („пастири” или „старешине”). Разлог за то је прихватање структуре старозаветне улоге за мушкарце и жене.

8. Закључак

Апостолска Црква је следила модел којг је успоставио Христос укључивши жене да буду саставни део живота и послања Цркве. Жене су се прикључиле Цркви у великом броју, присуствовале богослужењима, организовале добротворни рад за сиромашне, училе о вери и делиле је са другима, вршиле разне службе за жене, напорно радиле као „помоћнице” заједно са бројним мушкарцима у мисионарству Цркве и учествовале у пророчкој служби опомињања, охрабривања и тешења.

Премда су жене служиле у Цркви у многим виталним улогама, укључујући и улогу пророкâ, нема у Библији индиција да су оне икада служиле као свештеници у Старом завету, односно као апостоли, епископи, презвитери и ђакони у Новом завету. Стога је једино оправдано да само мушкарци буду епископи, презвитери и ђакони. Било је периода у историји када су и жене биле ђакони, али то су налагале посебне околности.

Библиографија

1.         Вacchiocchi, Samuele, Women in the Church: A Biblical Study on the Role of Women in the Church, Biblical perspectives, Berrien Springs, Michigan, USA, 1987.

2.         Bilezikian, Gilbert, Beyond Sex Roles: What the Bible Says About a Woman’s Place in Church and Family, Baker Academic, Grand Rapids, Michigan, USA, 1985.

3.         Evans, Mary J., Woman in the Bible: An Overview of All the Crucial Passages on Women’s Roles, Paternoster, Exeter, UK, 1983.

4.         Grudem, Wayne, Evangelical Feminism and Biblical Truth: An Analysis of 118 Disputed Questions, IVP/Apollos, Downers Grove, Illinois, USA, 2004.

5.                James, Sharon, God’s Design for Women: Biblical Womanhood for Today, rev. edition, Evangelical Press, New York, 2007.

6.                Милошевић, Зоран (ур.), „Феминистичка теологија”, ИВИС-публик, Београд, 1999.

7.                Павле, Патријарх српски, „Жена у Православној цркви”, Издавачки фонд Српске православне цркве Архиепископије београдско-карловачке, Београд, 2011.[i]