Четворица поглавара Помесних Православних Цркава ОКРЕНУЛИ у Румунији ЛЕЂА ХРИСТУ

27. октобра 2017 године, Његова Светост патријарх московски и целе Русије Кирили учествовао је у свечаном богослужењу под отвореним небом на патријаршијском брду у Букурешту.

Црквене свечаности биле су посвећене празнику небеског покровитеља Букурешта Преподобног Димитрија Басарбовског, сећању на Мученике и Исповеднике пострадале у време богоборачке власти у Румунији и 10. годишњици интронизације румунског патријарха Данијела.

Божанствену Литургију одслужили су: Свјатјејшиј патријарх московски и целе Русије Кирил, блажењејшиј патријарх румунски Данијел, блажењејшиј архиепископ тирански и целе Албаније Анастасије, блажењејшиј митрополит Чешких земаља и Словачке Ростислав, саоштио је званични сајт Московске патријаршије „Патријаршија.ру“.

По први пут у историји Руске Православне Цркве, видимо да се уз учешће четворице патријараха служба служи са лицем окренутим народу, по примеру тзв. Novus Ordo Missae – реформисане латинске мисе.

Novus Ordo, или Novus Ordo Missae, — конвенционални назив чина мисе који се користи у данашње време у Римокатоличкој „цркви“ у „богослужењу“ римског обреда, који је уведен у употребу у време папе Павла VI 1969. године. Термин Novus Ordo (без додатка Missae) често је општи назив за литургијски обред који је тада уведен и који представља  манифестацију богослужбених реформи предвиђених Другим ватиканским концилом, мада ова имплементација уопште није у свему пратила упутства Концила.

7. јула 2007. године, папа Бенедикт XVI у motu proprio Summorum Pontificum  установио је да се латинска миса може служити у два вида:

 „ординарној“, под којом се подразумева Novus Ordo – на фотографији:

и „екстраординарној“, то јест тридентској (у редакцији из 1962. године) – на фотографији:

Од 1930. година, припадници римокатоличког литургијског обновљенског покрета увели су такозване „дијалошке мисе“, које су предвиђале активније учешће народа (на возгласе свештеника на таквој миси није одговарао министрант, као обично, већ сви парохијани). У неким случајевима, на пример у скаутским логорима и другим омладинским организацијама, - учесници покрета служили су мисе на националним језицима, на обичном столу у својству олтара и лицем ка народу. Један од учесника тих литургијских екперимената у Риму 1933. године био је млади капелан римокатоличког омладинског покрета свештеник Ђовани Батиста Монтини, будући папа Павле VI.

1964. Павле VI установио је Consilium ad exsequendam Constitutionem de Sacra Liturgia (Савет за спровођење Устава о Светој Литургији). 26. септембра 1964. године, још у време заседања Концила, „Света Конгрегација за обреде“ издала је инструкцију «Inter oecumenici», која је ступила на снагу 7. марта 1965. године и представља суштинске измене у постојећој литургији, мада је сама форма обреда била сачувана. У вези с овом инструкцијом, неки говоре о „Мисалу 1965. године“, мада није било издато типско издање мисала, већ је поменута инструкција садржавала низ упутстава у вези са Мисалом из 1962. године, инкорпорираним у нека издања Мисала на националним језицима, који се почео појављивати у то време. Ове промене укључивале су:

- дозволу за коришћење националних језика;

- дозволу свештенику да врши мису окренут лицем ка народу;

неке текстуалне промене, као што је укидање псалма Judica на почетку мисе, и Последњег Јеванђеља и молитава Лава XIII на крају.

У току реформе (па чак и раније, као што је горе наведено), у поимању Евхаристије акценат се почео стављати не на приношење Жртве, као што се то традиционално подразумевало у Римокатоличкој „цркви“, већ на сећање на Хрустову Тајну Вечеру, због чега се појавила тенденција да се олтари праве у облику трпезаријског стола, а свештеник да стоји испред њега окренут лицем ка народу, како би био „на челу стола“. И мада Други ватикански концил ништа не говори о промени орјентације свештеника, практично одмах после концила почело се са увођењем сличних промена, што је постало, у наше време, једна од основних карактеристика новог обреда.

Промена у орјентацији свештеника довела је до суштинских промена у архитектури храмова. У новим и обновљеним храмовима олтар се обично одмах поставља на начин који омогућава да се служи лицем ка народу. У старим храмовима олтари су или пресељивани или замењени новима, или је стари олтар остављан на свом месту, а испред њега постављан нови олтар, често у облику трпезаријског стола. Општа упуства у Римском мисалу (ОНРМ) с тим у вези указују:

"Главни олтар треба поставити на одређену раздаљину од зида тако да је без проблема могуће ходати око њега и да је могуће свештенодејствовати лицем ка народу [што је увек пожељно, када је могуће]"

Треба такође напоменути да више није потребно у олтар стављати честице моштију светитеља, као што је то било раније. У случају неопходности, на пример, изван храма, миса се може служити, практично, на било којем одговарајућем столу, иако је у ОНРМ предвиђено да „на њему увек морају бити олтарски покров, корпорал (лат. Corporale), крст и свеће“, што у пракси, међутим, није увек поштовано.

П.С.

Желели бисмо да знамо каквим и по чијим упуствима, инструкцијама или приручницима су служили вископостављени црквени реформатори, када су се припремали са служење „свечаног богослужења“ по новом обреду? Ако их нема, онда је потребно хитно наредити Међусаборском Присуству да напише чин православног Novus Ordo Missae.