За време окупације Краљевине Југославије у Другом светском рату, српски народ  у Босни и Херцеговини суочио се са опасношћу од потпуног истребљења. Окружени од стране усташа, муслимана, немачке и италијанске војске, већина Срба која није побијена већ првих месеци након оснивања Независне Државе Хрватске нашао се у збеговима у планинама, без хране, топле одеће и крова над главом. Устаници са пушкама повели су борбу за очување народа, али нису могли сами против свих. У сталном бекству од усташке каме, Срби су били приморани да склопе савез са Италијанима, који су били најмање крвнички настројени против њих, и код њих затраже уточиште.

Згранути усташким злочинима, и окренути против комунистичког покрета, италијанска војна команда је у договору са четничким вођама прихватала Србе, одевала их и хранила. Упркос притисцима Хитлера, који је у Србима видео најопаснијег непријатеља на Балкану, Италијани су од НДХ одузимали територију, разоружавали их, и чак постављали српску грађанску власт у местима са већинским православних становништвом. За узврат, четници су се борили против партизана и нису нападали Италијане. Иако је Дража Михајловић до краја остао немачки непријатељ, ова сарадња је после рата послужила Титовим комунистима да оптуже четнике за издају и сарадњу са ратним непријатељем.

Један од официра који су водили преговоре са Италијанима у Херцеговини у циљу збрињавања српског народа у бекству од хрватског геноцида био је и син прослављеног српског песника Владислава Петковића Диса (1880-1917) погинулог у Првом светском рату, Мутимир Петковић. У београдској илегали после завршетка рата, Мутимира су комунисти ухватили приликом доласка на сахрану пријатеља 1945. године, и ту му се изгубио сваки траг.

Књига професора књижевности и православног публицисте Владимира Димитријевића о Дисовом сину  (Чачак: Легенда, 2017), описује све околности везане за Мутимирову "издају". Замишљена као роман, књига је постала збирка свеодачанстава о личном животу песника Диса и његовој породици, кратак преглед Равногорског покрета у Босни и Херцеговини, и рекапитулација његове улоге за време Другог светског рата.

Један од најзанимљивијих делова књиге је лирски запис мало познатог српског писца и новинара, Владана Стојановића Зоровавеља, чији је рад тек недавно почело да проучава неколико савремених српских књижевних критичара. Зоровавељ  у лирском стилу препричава детаље из својих сусрета са породицом Петковић, сцене са Дисовог импровизованог венчања са четрнаест година млађом поштанском службеницом Христином-Тинком, и о једном разговору са гимназијалцем Мутимиром.

Мутимир Петковић је 1940. завршио студије права, после окупације земље се придружио покрету генерала Драже Михајловића, и постао ађутант капетана Бошка Тодоровића, кога су партизани убили 1942. године. Да би дочарао атмосферу у редовима разбијених и изданих Равногораца на завршетку рата, Димитријевић наводи писма Војина Андрића, најмлађег београдског доктора права, који пише својој драгој у Београд. Андрић је ухапшен и убијен приликом покушаја да емигрира након двадесетогодишњег робовања у Титовој Југославији, а Мутимир, који се због љубави према једној непознатој жени вратио у престоницу, бесповратно нестаје. Као што се његов отац утопио у Јонском мору, тако се Дисов син утопио у послератној освети неимара бескласне утопије над кулацима, "буржујима", монархистима и неистомишљеницима.

Књига Владимира Димитријевића о Дисовом сину пре је ламент над нашим идеолошким поделама него апологија Чиче и његовог оружаног отпора. На крају крајева, четрдесетпетогодишње кривљење историје и клевета ројалиста у последње време само је делимично ублажена. На власти у Србији сада су синови над-националних опортуниста који родољубима, уз свесрдну подршку богобораца Империје одмах лепе јавну стигму клеро-фашиста. Звог тога је ово искрено сведочанство мали допринос успостављању објективности и повратку правим, ванвременим вредностима у намученој и девастираној земљи Србији.

Извор: backshopjournal.com